Maja Karać, Željana Radojičić Lukić i Selma Mahmić
Zašto su ovo najbolji radovi?
Ono što je potpuno izdvojilo Selmin i Majin primer nastavne prakse srećnog učenja je veština provlačenja i obmotavanje glavne niti, od samog početka, pa do kraja, kao jedne velike kopče između svih komadića smisleno spojenih u čvrstu i neraskidivu celinu.
Selma Mahmić i Maja Karać
Ukusi sveta je jedina priča u knjizi Jesenja gozbasa vilom Bosiljčicom koja govori o putovanju dečaka Luke po drugim državama sveta i pandam je pričama:
U svakoj od ovih priča junaci ovih knjiga putuju u druge države, upoznaju druge kulture i osvetljavaju temu kojojm se bave pojedine knjige. Tako Luka u ovoj priči Ukusi sveta koju je odabrala Selma, putuje po Evropi i upoznaje različite kuhinje sveta, a ta tema je izuzetno bliska deci mlađeg školskog uzrasta i inspirativna za kreiranje procesa srećnog učenja. Naravno, Selma se ne zaustavlja samo na temi kuhinje i zdravih stilova života, već integriše i ostale segmente svake od četiri zemlje kroz koje Luka putuje stavljajući akcenat na sadržaje bliske dečjim interesovanjima, poput filmske, književne ili muzičke umetnosti.
Selma Mahmić sa svojim učenicima, JU OŠ „Kiseljak 1“ Bilalovac kod Sarajeva
Selma je svojim đacima priuštila da sa Lukom putuju od Italije, preko Francuske i Španije, do Nemačke. Osim, što su iščitavali Lukine avanture i upoznali njegovu drugaricu Mitru, oni su se sa njim mogli poistovetiti i u modernim načinima komunikacije, bliskim njihovim interesovanjima. Plovili su kroz digitalne vode u školskim kontrolisanim uslovima, slobodno uživajući u onome što inače savremno dete radi u dokolici. I ne samo to, Selma je svojim đacima postavila i izazov, kao okosnicu i uslov pune integracije: „Proputujmo svijet“, pa su deca mogla da se pripremaju za putovanje, da se prvo raspitaju o klimi i vremenskim uslovima tih zemalja, da pripreme odgovarajući sadržaj svojih kofera, da istraže gde se i kako kupuju avionske, a gde karte za metro i autobus, da konvertuju novčanice svoje zemlje u novčanice zemalja gde putuju, da krstare kroz Evropu i upoznaju se sa odlikama četiri zemlje u koje je i Luka putovao. Naravno da je poseta evropskom Diznilendu bila okosnica putovanja, ali mnogo je još pojedinosti iz različitih nastavnih predmeta koje su Selmini đaci saznavali na jedan drugačiji način.
Selma Mahmić, autorka najboljeg primera srećnog učenja
Izvrsnost Selminog rada ogleda se u činjenici da je ona uradila školski primer celovite integracije koristeći priču Ukusi sveta za svoje polazište pune integracije nastavnih sadržaja. Važno je napomenuti da Selma nema dana obuke iz oblasti celovitog učenja, a niti bilo kakvog prethodnog iskustva u kreiranju ovakve nastavne prakse. Koristila je mentorsku podršku organizatora, posvećeno slušala i po njenim rečima, dosta samostalno istraživala, da bi na kraju iznedrila NAJBOLJI SCENARIO SREĆNOG UČENJA u regionu.
Pioniri srećnog učenja – 12 finalista konkursa u okviru Memorijalne nagrade „NajbOlji od nas“
Maja je takođe samouka, kada je celovita integracija u pitanju, ali za razliku od Selme, ona se od pojave knjige Jesenja gozba sa vilom Bosiljčicom, intuitivno bavila celovitom integracijom, koristeći redovne i vannastavne aktivnosti u prethodne dve školske godine za posvećeno istraživanje, isprobavanje i na kraju „življenje“ srećnog učenja. Maji je ovo bila prilika da, sva svoja prethodna iskustva, sada iskoristi za strukturno kreiranje nastavne prakse srećnog učenja i na taj način testira kvalitet naučenog. Uprkos iskustvu, Maja je od onih nastavnika koji posvećeno pristupaju svemu, te je bila, možda, i najaktivniji korisnik mentorkse podrške, ne prepuštajući ništa slučaju, pokazujući visok stepen motivacije i odgovornosti, što i jeste odlika onih koji donose promene.
Maja Karać sa svojim učenicima, JU OŠ „Branko Ćopić“ Banja Luka
Maja je svojim đacima odabrala priču Petrova želja kao polaznu osnovu za celokupnu integraciju, te su oni tokom dve sedmice učili da prepoznaju različite emocije, da razumeju druge osobe različite od njih i da pokušaju da obuju cipele glavnog lika ove priče, dečaka Petra. Majini đaci su na samom početku dobili izazoz: „Napravi mapu Petrovog putovanja“, pa su rešavajući ga, danima pomagali dečaku Petru u ispunjavanju njegove želje. Delili su se na grupe, pa su jedni bili lekari, drugi alpinisti, treći psiholozi, a četvrti ekolozi, i svako je znao tačno šta radi, na kojoj stanici čeka Petra, kako mu pomaže u njegovoj nameri da konačno ispuni svoju želju. Paralelno su i sami imali priliku da ispune svoje želje, sa jasno postavljenim pravilima koje je Maja neumorno sprovodila i na taj način, osim što je svoje đake naučila nepokolebljivosti, ona ih je i usrećila i ulepšala im značajan deo odrastanja.
Maja Karać iz Banja Luke, autorka apsolutno najboljeg primera srećnog učenja
Želimo da radi boljeg razumevanja Majinog izazova, napomenemo da je priča Petrova želja, možda, najemotivnija priča iz cele edicije srećnog učenja. Kako priča obiluje emotivnim nabojem, tako piscu nije ostajalo puno mesta za građenje materijala koji bi bio značajnija inspiracija za primenu srećnog učenja. Maja je tu pretpostavku oskudnosti inspiracije svojim primerom nastavne prakse srećnog učenja demantovala. Zato to predstavlja najveći kvalitet Majinog scenarija i ono što je odvojilo od svih ostalih radova. Upravo to umeće, otkrivanja potencijala srećnog učenja tamo gde ih na prvi pogled teško uočiti, bilo je zeleno svetlo da stručni žiri njen rad proglasi za APSOLUTNO NAJBOLJI SCENARIO SREĆNOG UČENJA u regionu.
Organizatori su ponosni na činjenicu da su dobili ovakve radove kao primere nastavne prakse srećnog učenja i nema sumnje da su ovo dva ubedljivo najbolja scenarija koja se razlikuju samo u finesama. Oba rada ovog konkursa NajbOlji od nas, mogu poslužiti bilo kojem motivisanom učitelju kao egzemplar za kreiranje scenarija srećnog učenja u bilo kojoj učionici na svetu, a to i jeste krajnji cilj: Napraviti bazu radova srećnog učenja, osnažiti „pionire srećnog učenja“ mentorskim kompetencijama i lagano uticati na promenu paradigme obrazovanja.
Iz obrazovnog sistema bivše Jugoslavije proistekli su pojedinačni obrazovni sistemi, a u većini njih ništa važno i veliko, nije se promenilo do dana današnjeg. Zato je važno da ovi sitni koraci na putu srećnog učenja širom regiona, postanu jednog dana utabana staza za one koji će razumeti potrebu promene paradigme obrazovanja. Nesumnjivo je da će ta nova paradigma obrazovanja biti zasnovana na srećnom učenju, jer ono je u nekim zemljama već sadašnjost i nema nijednog razloga da ne bude budućnost cele planete!
Još jednom, čestitke Selmi i Maji, mladim snagama regiona koje zasluženo nose ovogodišnju titulu „NajbOLJI OD NAS“!
UČIMO OD SELME I MAJE, ne samo srećnom učenju, nego svemu onome što ove dve mlade osobe nose u sebi! U obema su sabrane vrline edicije Čarobno selo i to je još jedan dodatan razlog da se ugledamo na njih.
UG KREATVA – kreativno obrazovanje & АSOCIJACIJA NAJBOLJIH NASTAVNIKA EX YU raspisala je konkurs za
Memorijalnu nagradu
Razlog za raspisvanje ovako kompleksnog i drugačijeg konkursa, pored želje da se od zaborava sačuva lik i delo pedagoga Olivere Petrović, dugogodišnje predsednice UG KREATIVA-kreativno obrazovanje, sadržano je u činjenici da je u periodu 2000–2012. godine nastajao je jedinstven univerzum obrazovanja sadržan u konceptu učenja „Čarobno selo“. Ovaj koncept srećnog učenja ugledao je svetlost dana, upravo 2012, zahvaljujući UNICEF-u, i od tada je razvijan i testiran u učionicama pod otvorenim nebom na uzorku od preko 20 hiljada dece, uzrasta od 5 do 12 godina i u klasičnoj učionici na nekoliko različitih generacija mlađeg školskog uzrasta.
Vida, Božica i Mitra
Koncept nije slučajno dobio naziv ,,Čarobno selo”, jer je sav uronjen u bajku. Pri osmišljavanju koncepta, krenulo se od izazova kako treba da izgleda i šta da sadrži jedinstven dečiji univerzum obrazovanja i vaspitanja, ako imamo u vidu sledeće činjenice:
Deca uzrasta od 5 do 12 godina vole bajku, uživaju u igri i imaju potrebu da uče svim čulima.
Iskustva, navike i funkcionalna znanja koja steknemo u detinjstvu, prate nas celog života.
U bliskoj budućnosti, u kojoj Z-generacija bude stvarala, neće biti važno koja znanja poseduje, već kako će da ih primeni.
To su bila tri stuba oko kojih je građen Univerzum srećnog učenja, drugačiji od svega postojećeg, prilagođen potrebama Z-generacije i vremenu u kojem će ona živeti i stvarati. Program je fokusiran na razvoj kreativnih potencijala svakog pojedinca u odnosu na sebe samog.
U razvoj koncepta srećnog učenja ,,Čarobno selo”, njegovo testiranje i nadogradnju, utkala je celu sebe i svoja pedagoška znanja, dugogodišnja predsednica UG KREATIVA – kreativno obrazovanje, pedagog Olivera Petrović (1976-2022) kojoj je ova nastavnička nagrada posvećena.
Učešće na konkursu podrazumevalo je izradu i realizaciju najbolje nastavničke prakse srećnog učenja, jer je primetno da učionice širom regiona sve više postaju dosadne i kao takve vape za srećnim učenjem i promenom metodičkog pristupa. Organizatori ovog konkursa su praktičari iz učionica i njihov rad potvrđuje da nasuprot tim dosadnim učionicama, postoje i srećne u kojima je metodički pristup utemeljen na srećnom učenju putem celovite (pune) integracije.
Pioniri srećnog učenja
Članovi UG KREATIVA-kreativno obrazovanje su obradovani činjenicom da su tokom ovog konkursa pronašli vaspitače, učitelje i nastavnike, koji su iz svojih klasičnih zatvorenih učionica, iskoračili u srećne ambijentalne učionice pod otvorenim nebom ili su oformili neobične podsticajne sredine u postojećim učioničkim ili izvanučioničkim prostorima, shvatajući da se celoviti pristp učenju daleko lakše i sadržajnije realizuje u znalački osmišljenoj podsticajnoj sredini.
Prijavilo se 86 učesnika, odnosno timova, a njih 59 je uspelo da svoje scenarije srećnog učenja privede samom kraju. Od tih 59 završenih scenarija srećnog učenja nije bilo nimalo lako odabrati 12 najboljih i proglasiti ih finalistima. Ipak, najbolje scenarije napravili su oni koji su iskoristili mentorsku podršku organizatora i koji su radili u skladu sa dobijenim smernicama, jer su organizatori već u startu primetili da učesnici imaju velike nedoumice i da je pojam „celovite nastave“, kriterijum, na kojem su najviše insistirali, velika nepoznanica, kako mladim, tako i iskusnim učiteljima i nastavnicima.
Oljini dani srećnog učenja, 16-17. juna 2023.
Učesnici konkursa NajbOlji od nas, bili su dužni da osmisle originalan scenario u skladu sa temom: SREĆNO UČENJE PO RECEPTUČAROBNOG SELA, što je podrazumevalo da je baza celovite integracije jedna od priča iz četiri knjige iz edicije Čarobno selo:
Jesenja gozba sa vilom Bosiljčicom: Ishrana i zdravi stilovi života, reč dve o veganstvu i vegetarijanstvu (inspirativno za predškolce i mlađe osnovce svih nastavnih predmeta)
Zimski mir sa vilom Božicom: Narodna tradicija, očuvanje maternjeg jezika, kulture i istorije (inspirativno za predškolce i mlađe osnovce, a od predmetne nastave preporučujemo nastavu maternjeg i engleskog jezika, istorije, verske nastave, umetnosti)
Prolećna žurba sa vilom Đurđicom: Zaštita životne sredine i očuvanje planete Zemlje (inspirativno za predškolce i mlađe osnovce, a od predmetne nastave preporučujemo nastavu biologije, geografije, maternjeg i engleskog jezika, umetnosti)
Letnja vreva sa vilom Sunčicom: Nauka i umetnost (inspirativno za mlađe osnovce, a od predmetne nastave preporučujemo nastavu umetnosti, fizike, informatike, tehnike i tehnologije, medijske pismenosti, likovne kulture, biologije, geografije, maternjeg i stranih jezika) Svaka knjiga pogodna je za jačanje digitalnih i finansijskih kompetencija.
Od 12 finalista, njih 11 pionira srećnog učenja, tokom 16-17. juna 2023. godine, došlo u Banju Vrujce i u prostorijama OŠ „Milan Rakić“ izlagalo svoje radove pred publikom i stručnim žirijem manifestacije Oljini dani srećnog učenja. Pioniri srećnog učenja su bili podeljeni u 4 grupe na osnovu tematike priča svojih scenarijai to je izgledalo ovako:
INSPIRISANI PRIČAMA IZ KNJIGE JESENJA GOZBA sa vilom Bosiljčicom
Ukusi sveta – Selma Mahmić, JU OŠ „Kiseljak 1“ Bilalovac
Mitrina volja – Marina Zlatanović iz OŠ “Ivo Andrić”, Radinac
Ilustracija iz priče „Mitrina volja“, knjiga Jesenja gozba sa vilom Bosiljčicom
INSPIRISANI PRIČAMA IZ KNJIGE ZIMSKI MIR sa vilom Božicom
Tavan sećanja – Vesna Stanimirović i Ana Ivetić, PU „Stonogica“ Sremska Mitrovica
Verina vera – Živkica Tufekdžić, OŠ „Radica Ristović“ Lozovik
Ilustracija iz priče „Zlatna zagonetka“, Zimski mir sa vilom Božicom
INSPIRISANI PRIČAMA IZ KNJIGE PROLEĆNA ŽURBA sa vilom Đurđicom
Laboratorija mirisa – Slađana Mišić, JU Centar za predškolsko vaspitanje i obrazovanje Banja Luka
Ilustracija iz priče „Vilina suza“, knjiga Letnja vreva sa vilom Sunčicom
Na ovaj način smo ostvarili cilj ovog konkursa, podstakli smo vaspitače, učitelje i nastavnike da primenjuju celoviti pristup učenju stvarajući srećno učenje, kako upotrebom resursa knjiga i integrativnih radnih svezaka iz edicije Čarobno selo, tako i drugih kreativnih resursa koji su dovoljno inspirativni za „pričanje priče“, odnosno kreiranje scenarija srećnog učenja.
Želimo da učešćem na ovom konkursu, motivišemo i inspirišemo zaposlene u predškolskim i osnovnoškolskim ustanovama, da se brže, lakše i prirodnije odluče da zamene svoju klasičnu nastavu, nastavom koja unosi sreću u učionicu. Nasušna potreba učenika 21. veka jeste napuštanje nastavnog modela tokom kojeg se nastava odvija u klasičnim učionicama koje ni po čemu ne odgovaraju potrebama savremenog deteta i u kojima se tokom nastave gradivo odvaja u posebne fioke i na taj način se dodatno otežava proces učenja. Zato želimo da u školama regiona pokrenemo revoluciju koja bi dovela do poštovanja dečje potrebe za igrom koristeći principe celovitog pristupa učenju u podsticajnoj sredini za učenje. Sigurni smo da je ovo jedan od načina da se uvaži isprepletanost, kako intelektualnih i emocionalnih, tako i senzo-motornih mogućnosti svakog pojedinca, ne zapostavljajući njihov socijalni i govorni razvoj.
Nakon saslušanih o pogledanih svih finalnih primera nastavnih praksi srećnog učenja, strućno žiri u sastavu:
Ana Vujić, član žirija
Vera Jovanović, član žirija
Sanela Jaganjac, član žirija
Borko Petrović, član žirija
Željana Radojičić Lukić, predsednik žirija
doneo je sledeću odluku:
Autorke NAJKREATIVNIJE NASTAVNE PRAKSE SREĆNOG UČENJA su Vesna Stanimirović i Ana Ivetić iz PU „Stonogica“ iz Srenske Mitrovice. Najkreativnija nastavna praksa srećnog učenja inspirisana je pričom Tavan sećanja iz knjige Zimski mir sa vilom Božicom.
Autorke NAJORIGINALNIJE NASTAVNE PRAKSE SREĆNOG UČENJA su Suzana Zečević, Marina Mihajlović i Ivana Anđelković iz OŠ „Leposavić“ iz Leposavića. Najoriginalnija nastavna praska srećnog učenja ispirisana je pričom Plava šuma iz knjige Prolećna žurba sa vilom Đurđicom.
Autorka NAJBOLJE NASTAVNE PRAKSE SREĆNOG UČENJA je Selma Mahmić iz JU OŠ „Kiseljak 1“ iz Bilalovca kod Sarajeva. Najbolja nastavna praksa srećnog učenja ispirisana je pričom Ukusi sveta iz knjige Jesenja gozba sa vilom Bosiljčicom.
Autorka APSOLUTNO NAJBOLJE NASTAVNE PRAKSE SREĆNOG UČENJA je Maja Karać iz JU OŠ „Branko Ćopić“ iz Banja Luke. Apsolutno najbolja nastavna praksa srećnog učenja ispirisana je pričom Petrova želja iz knjige Letnja vreva sa vilom Sunčicom.
Poruka sa ovog stručnog skupa može se sažeti u samo jednoj rečenici: “Priprema za stvarni život mora da postane svrha obrazovanja savremenog deteta čije su prirodne potrebe za komunikacijom, kreativnošću i slobodom, smernice za kreiranje nastavnih praksi utemeljenih na srećnom učenju Po receptu Čarobnog sela.”
Hvala prijateljima ove manifestacije, brendu VODAVODA i g-dinu Vojinu Đorđeviću, što nas nisu ostavili same o što su nam bili podrška u ovom važnom koraku ka utemeljenju ove manifestacije posvećene, memorijalne nagrade i pokretanju iskrica srećnog učenja u Srbiji i regionu. Hvala i svima ostalima koji sun as bodrili i koji će biti sa nama u narednim godinama borbe u afirmaciji srećnog učenja.
Ilustracije korišćene u ovom članku su iz edicije knjiga srećnog učenja koje je ilustrovala Ana Grigorjev.
Moto pionira srećnog učenja: Sijaj za sebe, svetlećeš za sve nas!
Prvi čas, nakon povratka iz Indije, učenik mi prijavljuje ponovljeni slučaj uvrede koju trpi od druga koji mu psuje mrtvu sestricu, koja je preminula kao beba. Pošto se to već ponavlja, pretpostavljam da bih isto reagovala kao i prošli put, što se očigledno pokazalo bezuspešnim. ali smo mi nastavnici skloni da ponavljamo rekacije, uprkos neuspešnim medijacijama.
Željana u jednoj indijskoj učionici.
Međutim, ovaj put sam reagovala sasvim drugačije. Bez kritike, bez povišenog tona, sasvim smireno, ali pod utiscima sa nedavnog putovanja po Indiji, opisala sam celom odeljenju situaciju susreta sa stotinama dece koji mirno stoje puna dva školska časa, koliko je program dobrodošlice traje, tokom kojeg se nijedno od njih nije pomerilo, okrenulo, šapnulo, nakašljalo, a kamoli da je bilo žedno (a jeste sigurno) guralo drugu decu, skakalo, vređalo ili bilo šta slično, što bi narušilo uged njihove škole, njihovih nastavnika, grada u kojem žive, države, na kraju, ali i ugled svake njihove porodice pojedinačno. Pitala sam moje đake, da li znaju zašto su ta deca tako odgovorna, strpljiva, discplinovana, kulturna i zašto su im te vrednosti potrebne za život.
Deca u jednoj indijskoj školi, za vreme sveanog programa dobrodošlice gostiju.
Nisu znali sve odgovore, ali neke itekako jesu, ali sam im svakako prostim i svedenim rečnikom objasnila da ta deca u Indiji imaju izražene moralne vrednosti o kojima uče u svojim školama, možda samo malo drugačije, nego što to mi učimo u našoj učionici i da imaju jaka verska ubeđenja koja stiču u svojim porodicama, možda samo malo drugačije, nego što to oni uče u svojim porodicama i da je to „malo“ u većini slučajeva jako „mnogo“.
Tihim, smirenim glasom, pitala sam dečaka koji je uvredio svog druga, da li on veruje u Boga, da li on i njegova porodica idu u crkvu i zašto se uopšte ide u crkvu, da li on ide na versku nastavu i da li mu je važno da bude dobar sin i dobar vernik i zašto mu je to važno? Gledao je u pod, bilo mu je jako neprijatno, ali ne na način kako je deci neprijatno kada ga odrasli kritkuju, nego se videlo u pogledu kajanje. Iako možda sve nije ni razumeo, mali je, ali ipak ne toliko, da ne shvata šta znači naneti nekome namerno bol i toga je sada bio skroz svestan. Naravno, svesna sam i ja kao učitelj da je ovde najmanje kriv ovaj dečak, ali moramo jednom zaustaviti pravdanje dečjih postupaka guranjem pravih razloga za tepih. Potrebno je toj istoj deci pomoći, ali svakako ne samo to. Potrebno je porodicama otvoriti oči razgovorima sa povodom, upravo kroz ovakva vršnjačka psihička i fizička nasilja, a ne kako smo navikli, jer to nema efekta očigledno.
Ono u šta sam sada apsolutno sigurna je da je uzaludno u školi izučavati predmet Verska nastava, ako se ta vera istinski, ni na pravi način, ne usađuje u samoj porodici, ali i da se moralne vrednosti moraju razvijati i u školi i u porodici i da to zahteva kompletnu promenu nacionalnog kurikuluma, sa jedne strane i podršku roditeljima da budu roditelji. Imamo obuke za sve i svašta, čak i kako se gaji kućni ljubimac, a roditeljstvo se podrazumeva, uči se u hodu. Taman kada završiš višedecenijsku roditeljsku ulogu, shvatiš da si pogrešio, ali povratka nema, a onda ponovo ukrug.
Preuzeto sa društvenih mreža.
Dečaku koji je psovao, preporučila sam da nekoliko puta pročita deset božjih zapovesti i da o svakoj pojedinačno popriča sa roditeljima, a onda da zajedno pronađu onu koju je on prekršio psujući mrtvu sestru svome drugu. Ne verujem da bi u ovu problematiku ikada zalazila na ovaj način, jer mi je pitanje vere i verovanja u boga uvek bilo isuviše lično, ali nakon ponovnog susreta sa Indijom i njenom kulturom, shvatam i sama da smo kao narod tanki i na polju moralnih vrednosti i na polju vere, ali i da smo ih svesno ili nesvesno gurnuli decu u kandže interneta, a da ni sami ne umemo da se nosimo sa njegovim izazovima, jer najnoviji slučaj nastavnika iz Kragujevca to apsolutno potvrđuje. Nije ni čudo što nam deca lako gube kompas i odaju se različitim porocima čim odrastu, a to je i osnovni razlog ovolikog vrpnjačkog nasilja, a sve češće i nasilja nad nastavnicima.
Većina mojih đaka potiče iz skromnih seoskih porodica, svi slave krsnu slavu, idu u crkvu, poste svaki post, pritom sva deca pohađaju i versku nastavu, tako da i ne bi trebalo da ima suštinske razlike između njih i te dece koju sam upoznala u Indiji.
Pa ipak dete u Indiji nikada ne bi vređalo drugo dete, niti bi, recimo, izvuklo stolicu nastavnici, kao što je to učinilo dete u Trsteniku, a još manje bi taj snimak bilo koje indijsko dete objavilo na društvenim mrežama, jer u školi ne koriste telefone i nemaju pristup internetu, a to spada u prevenciju.
Dakle, sve što radimo, totalno je pogrešno. Šta znači obrazovanje osobi kojoj je kao dobar dan povrediti slabijeg, uništiti nečiju karijeru, dom, porodicu, zavičaj, državu i sl.
Deluje mi kao da sa povezom na očima i tamponima u ušima obrazujemo, istovremeno i na potpuno isti način, dobru decu koja su u svojim porodicama dobili dobre uzore da i sami budu moralni i časni ljudi i one druge koji su imali manje sreće i sada jedino umeju da budu dominantni u svojoj izopačenosti i poremećenim moralnim vrednostima.
Stvaramo generacije učenika kojima je spektakl izmaći nastavnici stolicu, tako je poniziti i smejati joj se objavljivanjem na društvenim mrežama…
Kakvo društvo smo stvorili?
Kada nam se sve ovo desilo?
Kako smo to i kada tačno izgubili moralni kompas?
Zar moralne vrednosti ne treba da budu na prvom mestu, kao najvažniji obrazovni sadržaj svake predemetne oblasti, bez izuzetka?
Da li se moralne vredosti i vrline usvajaju bubanjem? Zašto forsiramo reprodukciju znanja ako je jasno da za znanja ne dovode do kompletne ličnosti i da je to zamka koja nas je dovela do ovih nemilih scena i događaja iz naših učionica kojih bi se postideo svako normalan?
Posbno mi je drago što se na ovu temu oglasio i moj omiljeni pesnik Ljubivoje Ršumović, naš Ršum:
„…Po smehu koji prati ovaj amaterski video zapis, rekao bih da učesnici imaju autoritarne karaktere, želju da se nekome ili nečemu dodvore i dopadnu, da se umile nekoj vladajućoj Moći. Niko od tri pomenute, što ličnosti – što ustanove, nisu uspeli da im budu autoriteti, pa su se okrenuli Beslovesnim mrežama, Javnom mnjenju, Gomili, Rulji… A to je već stvar za stručnu popravku u „Lazi Lazareviću“.
Šta bi trebalo učiniti, sad kad je učinjeno ovo što smo videli? Trebalo bi, najzad, predložiti Vladi RS, a vlada RS po kratkom, najkraćem postupku, doneti i objaviti u Službenom glasniku Zakon po kome će učitelji, nastavniici, profesori dobiti status službenih lica…“
Mislila sam da ovakvu ideju nikada neću podržati, ali izgleda da smo dotakli dno i da na ovaj način jedino možemo da se zaštitimo. Nema više smisla juriti izgubljno dostojanstvo, ono je odavno izgubljneo i proći će decenije da se tu nešto promeni. Status služebnog lica jedino u ovom momentu ima smisla, zaštitio bi nas od učenika i njihovih roditelja, naravno onih koji nemaju nikakvih moralnih vrednosti, a ni kapacitet za razvoj istih i kojima je kao „dobar dan“ primeniti silu, poniziti, uvrediti i povrediti drugo biće. Niko od nas ne želi da ide na posao sa strepnjom i grčom u želucu i da razmišlja koja će budala danas da naleti na nas i prospe po nama svoju frustraciju.
Jasmina, Željana i Sandra, tim koji je predstavljao Balkan na Forumu obrazovanja „Global Teacher Award“ u Delhiju, septembar 2019.
Radoznalost prijatelja i poznanika natera me da nakon, evo skoro dve godine, dočaram utiske o Indiji i na ovaj način. A može još nekom da zatreba, jer sam i ja celo leto 2019, pre putovanja, pretraživala internet i čitala sve napisano o ovoj nama dalekoj i privlačnoj zemlji.
Iskreno, malo sam i dosadila okolini sa svojim nesipričivim pričama iz Indije, pa ću sada da malo i pišem i da vas još dodatno smaram. Šalim se. Samo želim, da sa svima vama, koji za sada samo maštate ili možda i ozbiljno planirate posetu ovoj dalekoj zemlji, podelim utiske i fotografije sa mog putovanja. Tu će biti i iskustava i fotografija s ulica Delhija, ali i iz komunikacije sa ljudima koji čine tu Inidiju takvom kakva jeste. Neodoljiva, neopisiva, pomalo surova, ali svakako drugačija od svega što poznajemo.
Želim da podelim i, sa nastavnicima regiona, svoje utiske iz indijskih škola. Istina, nešto više iz privatnih, jer je Indija mnogo uložila u razvoj privatnog školstva i ono se umnogome razlikuje od privatnog, u smislu ovog, koje mi poznajemo. Naime, Indija ima nekoliko lanaca privatnih-javnih škola, a jedan lanac broji i do 2000 škola. Šta se tačno podrazumeva pod tim privatna – javna, nisu nam otkrili, ali su to stalno isticali. Nismo saznali cenu školarine, recimo, iako smo to pitali u svakoj školi i po nekoliko puta. Isticali su samo da to nije privatna škola, već privatno – javna, a šta to podrazumeva, ostade nepoznanica.
U učionici jedne privatne škole u Delhju sa učenicima mlađih razreda
Mi smo prilikom našeg boravka u Delhiju posetili tri škole iz jednog lanca škola i jednu državnu školu. Državne škole su oskudne i to se vidi i na osnovu izgleda učenika, prepoznju se deca te neke najniže kaste. Mada, kažu da je u Inidji ogroman broj dece koja žive na ulici u kartonskim naseljima koja su svuda okolo, i taj ogroman broj dece, najčešće, nije ni uključen u redovan školski sistem. I privatne i državne škole imaju enormno veliki broj učenika. Učionice su im pretrpane. Neshvatljivo veliki broj učenika u odnosu na naše škole, iako su i naša odeljenja dosta velika, za razliku od evropskih zemalja. indijske male škole broje od 1000 do 2000 učenika, a najviše je onih do 4000, ali ih ima i preko 6000, pa i do 7000 učenika. Jedna školska ustanova u Indiji, najčešće, obuhvata celo douniverzitesko obrazovanje. Sve je pod jednim krovom, predškolsko, osnovnoškolsko, srednjoškolsko. Praktično, svakako, zar ne?.
U dvorištu sa đacima jedne državne škole u Delhiju
Otići u Indiju, a ne posetiti njhove privatne škole, bio bi veliki propust. Za naš standard izgledaju kao svemirski brodovi. Imaju visok nivo obezbeđenja, a kako i ne bi, u njima boravi i do 7000 dece. U školama najčećše rade žene, odevene su u njihovu narodnu nošnju, sari, i to je u Indiji standard oblačenja. Primetili smo da sve škole imaju đačke uniforme i razlikuju se od odeljenja do odeljenja,. Praznik boja.
Protokol prijema gostiju u privatno-javnim školama je nešto što smo prvi put doživele, skroz drugačiji nego bilo gde u svetu, a posebno drugačije nego u ovom delu sveta. Iskreno govoreći, bojim se da mi ovde i nemamo neki poseban protokol. Kod nas sve, pa i to, radi stihijski, dok to Indijci sve isplaniraju i imaju precizan protokol oji poštuju, znaju tačno šta se prezentuje, gde se prolazi tokom tih dva sata, koliko je potrebno za obilazak ogromih indijskih škola. Gosta tretiraju kao „visoko uglednu zvanicu“ i to je vidljivo na svakom koraku. Od ulaza u školu, gde je sve u znaku zemlje odakle su gosti, pa do natpisa na panoima sa imenima gostiju. Obilazak tako velikih škola, sa preko od 4000 učenika, je zatevan, ali kod njih je to sve isplanirano i podeljeno na desetine zaposlenih. Ne dočekuje te samo direktor, kao u našim školama, nego ceo tim, od preko dvadesetak ljudi. Svaki, od stotine nastavnika, znaju ko im gostuje u školi, odakle su gosti, koje su odlike zemlje iz koje dolaze i slične pojedinosti. I svi su nasmejani, ali iskreno nasmejani. Nema nameštnih „američkih“ osmeha, imaju samo osmesi radosti i zadovoljstva.
Pano sa dobrodošlicom u jednoj od škola
U obrazovanju stavljaju akcenat na moralne vrednosti i sve je podređeno tome. Naravno, u fokusu im je iskustveno učenje i to se na svakom ćošku primećuje. Indija je dosta uložila u privatno javno obrazovanje, napravila inovativne programe koji se stalno menjaju, jer su oni odavno shvatili da stagnacija i na godinu dana znači gubitak koraka sa naprednim svetom. A oni žele da imaju obrazovane mlade koji će moći upisivati najprestižnije svetske univerzitete, završavati ih i vraćati se u Indiju. To su nam davali do znanja u svakom razgovoru. Najpopularnije zanimnaje je inženjersko i lekarsko. Oni su odlučni da budu rame uz rame sa najboljima, i uopšte nema sumnje da će u tome i uspeti. Mogli bismo svašta od njih da naučimo, ali lakše nam je da mislimo da smo superiorni 🙂
Odeljenja su im brojna, ali disciplina je velika
Privatne škole u tom jednom lancu su im podeljene na tri vrste, tako da se u jednima školuju umetnici, u drugima prirodnjaci, a u trećima društvenjaci. I to je ono što jeste odlika njihovih privatno-javnih škola, jer se od najranijeg perioda deca usmeravaju. Posetili smo sve tri vrste škola, i to je baš bio izazov. Videti školu sa deset kabineta likovne kulture, isto toliko muzičkih, ostavio nas je bez teksta. U školi gde se školuju inženjeri, sve je vrcalo od tehnologije, a vidljivo je bilo da se ovde usvajaju funkcionalna znanja. Velika je razlika između privatnog i državnog školstva.
Poseta učionici u jednoj državnoj školi u Delhiju
Državno školstvo grca, kao i naše, dobro malo više. Međutim, njihove državne škole pohađaju deca iz njihove najniže kaste. Možda i ne baš skroz najniže, jer su nam učitelji državnih škola rekli da deca čije porodice žive na ulicama, a takvih je ogroman broj, i nisu obuhvaćeni osnovnim obrazovanjem. Učitelji u državnim školama odeveni su različito, neki su u tradicionalnom sariju, neki obučeni klasično, ugavnom nema nekog kodeksa odevanja. Tek smo tada sagledali moć kodeksa oblačenja, uniforme, jer je na nas kodeks odevanja nastavnika u privatnim školama, baš ostavio snažan utisak. Mislimo da to i nije toliko zbog uniformisanosti, već zbog praznika boja njihovih „sarija“. Zamsilite ispred sebe špalir, slobodno možemo reći pistu, na kojoj stoji trideset nastavnica u trideset različitih kombinacija boja sarija. Uglavnom im žene rade u školama, kao i svuda.
Čas joge, obavezan nastavni predmet
Kaste u Indiji su unutar sebe zatvorene i zasnovane na porodičnom nasleđu i strogoj hijerarhiji moći i uticaja. Rekoše nam da je sadašnji predsednik Indije, neko ko je iz te najniže kaste. Slučajno ili namerno, jedan je od rekih, pravi izuzetak, koji je dospeo na taj položaj. Svi sumnjaju da se to desilo slučajno, jer kažu da je to prosto nemoguće, pre će biti da je to „pogurano“ namerno, jednom i ko zna kada. Retkost, baš retkost, kažu čak i nemoguće je, da neko iz najniže kaste završi fakultet ili dobije neku važnu poziciju u društvu. To se jednostavno ne dešava, najniža kasta teško živi, jako teško. Neretko su sluge u kućama viših kasti, neobrazovani i ne govore engelski jezik koji je u Indiji službeni. Po našim parametrima ništa bolje ne živi ni ova druga odozdo kasta, ali kako se oni bave uslužnim zanimanjima poput taksista, kuvara, konobara, prodavaca, kasirki, tako se svrstavaju u taj neki za nijasnu viši sloj društva jer ostvaruju, kakav takav prihod. Da bih vam to dočarala bolje, treba da znate da oni smatraju uspešnim ljudima one koji se bave zanimanjaima poput taksisiste, kuvara i konobara, jer su ti ljudi situirani, nisu na ulici, nisu socijalni slučajevi, imaju za stan i hranu, a to je u Indiji uspeh. To je ta druga kasta odozdo.
Neka omanja pijaca na izletištu
Beda je ogromna, svuda vidljiva, ali kako Indija ima oko 119 milijardi stanovnika, barem je imala te 2019, to znači da i onih bogatih ima mnogo. Mada nam u našoj ambasadi rekoše da država nema tačan broj stanovnika, da su sve zvanične statistike zastarele, jer se brojevi mnogo brzo menjaju. Prirast stanovništva je ogroman. Kažu da je san svakog malog Indija da se dokopa Delhija, tako da ovaj grad sada broji preko 20 miliona stanovnika. Podeljen je na sektore i postoji veliki broj ljudi koji nikada nije boravio u nekom drugom sektoru. Pošto smo bili gosti srpske ambasade i pošto su baš o nama brinuli da nam se slučajno nešto neprijatno ne desi, iz sektora u sektor vozio nas je vozač naše ambasade Indijac je, rođen i živi u Delhiju, ali smo se sat vremen avrteli u krug da pronađemo ulaz u jedan od sektora. Ne znam šta bi se desilo da smo to pokušali samostalno da uradimo. To vam nikako i ne preporučujem, nipošto ne idite sami po Delhiju. Iznajmite hotelski auto, povoljan je. Iznajmite auto i vozača na sat ili na dan i onda možete biti sigurni da ćete naći ono što tražite, da se nećete izgubiti, ali i da nežete doživeti neku neprijatnost, jer ih belci baš „inspirišu“.
Poseta državnoj školi sa kojom Ambasada RS u Indiji sarađuje na projektu širenja svesti o upotrebi toaleta u Indiji
Mi smo se susretali samo sa prijatnim ljudima, bili smo gosti međunarodne konferencije i srpske ambasade. Imali smo predusretljive domaćine i nije bilo razloga da brinemo. Međutim, uvek je važan oprez, jer svaka zemlja ima i drugu stranu medalje.
Rikša, osnovno prevozno sredstvo
Saobraćaj je ono što vas šokira kako izađete sa aerodroma. Stigli smo u inidji negde oko tri sata ujutro i na putu do hotela ostali smo frapirani. Čak i u to doba Delhi ne spava, gužvaje ogromna, ali ne gužva kakvu mi poznajemo. Gužva u haosuindijskog saobraćaja. Žmigavac iko i ne koristi, to nikome ne treba, prvenstvo ima spretniji i brži. Malo se sporije vozi, ali se ne zna ko pije, a ko plaća. Semafori isto ne postoje, a i gde postoje, niko ih i ne gleda. Pešaci, ko pešaci, prelaze svuda, probijaju se između automobila i niko im ne staje i ne daje prvenstvo prolaza. Krava, sveta životinja, ona je jedina povlašćen u tom saobraćajnom haosu i nijednoj ne fali dlaka sa glave, osim što im fale kilogrami, odnosno redovna hrana. Imali smo utisak da te jadne zalutale životinje gladuju, i tako gladne umiru na ulicama. Travke nema u Deliju, a krave su svuda. One na ulicama Delhija su u jako očajnom stanju, dok su one koje žive malo izvan grada u boljem, jer tamo ima zelenila, te imaju šta da jedu. Čudno, vrlo čudno, neobjašnjivo svakako, ali turisti i ne mogu da sasvim razumeju drugu kulturu, naročito ne takvu kao što je indijska.
Krave na ulicama dvadesetmilionskog Delhija
Skoro godinu dana od posete toj neobičnoj i dalekoj kulturi, a i dalje želim da ova nesipričiva priča dobije i svoj nastavak, da ponovo doživim sav taj kontrast, svu tu srdačnost, sav taj nesklad, oporost i lepotu. Čudno, je l’ da? Znate ono, kada nekog volite, pa mu uočite mane, a onda ih prihvatite i zavolite. To je Indija, ne možete da je ne volite. Odmah po dolasku u hotel, u cik zore, nastaje pakao koji mi pravi alergija. Naime, sve sam očekivala, ali taj nivo vlage, u hotelu od 5 zvezdica, nisam. Dobro, promenićemo sobu, tražićemo nešto na višim spartovima, podržavaju me „moje dve“. Ljubazni menadžemnt brzo reaguje, dobijamo sobu na višem spratu, ali opet sa vlagom. Ne, nije to obična vlaga kakvu mi poznajmeo, to je neka ubitačna koja ne dozvoljava da dišeš. Tu ispred naših nogu, osoblje hotela čisti sobu iznova i iznova, ali miris vlage ostaje. U pet ujutro, ipak nekkao shvatismo da je to Indija. Napolju je ogromna temperatura u to doba godine, prozori se nikada ne otvaraju, radi centralna klima bez prestanka, pa taj opori miris vlage samo cirkuliše od sparta do sprata, iz dana u dan, iz godine u godinu. Ok, imam lek protiv alergije. Sanirano, može da se spava, sada će već 8 sati od poletanja iz Beograda.
Rekoše nam, pri prijemu na recepciji, da na našu odgovornost možemo izaći u grad pre 18 sati. Delovalo je suludo, šta da radiš u Indiji, u sobi do 18 sati. Ceo dan u hotelu? Ništa, iznajmićemo auto, odlučismo, na par sati. Obići ćemo grad od 20 miliona stanovnika. Pri prvom izlasku iz auta, potpuno smo shvatili zašto se pre 18 časova izlazi na svoju odgovornost. Izdržali smo par minuta, napravili selfi, utrčali u auto, i tako, od atrakcije do atrakcije. Selfi, po selfi i trči u klimatizovan auto, dok ti mozak nije pretvoren u uzavrelu kašu. Strašno, ali takav je Delhi u septembru. Vreo. Ma šta vreo, prevreo, proključao, nepristupačan, ali neodoljiv.
Ispred Parlamenta Indije, oko 16 popodne na 40 i kusur stepeni
Pri susretu sa ljudima na ulici, shvatismo da smo mi Evropljani, kako god to za nas odavde čudno zvučalo, da smo u nivou zvezda i da je naše da se smeškamo, dajemo autograme i dozvolimo im da naprave sa nama selfi. I to sa svakim pojedinačno. Smeškale smo se, par minuta, pa „štrafta“ u klimatizovan auto, udahneš duboko, pa izađeš ponovo, a oni strpljivo čekaju i smeju se najlepšim i naiskrenijim osmesima koje smo ikada videli. Shvatismo šta znači imati gen sreće i da sreća nije u materijalnom.
Po povratku u hotel, ali i ulasku u bilo koji drugi restoran, zapahnjivao nas je neprijatan i jako agresivan miris. Bio je to miris karija,ali izmiksan sa nekim drugim začinima na koje naše čulo mirisa nije naviklo i začinjen, ali dobro začinjen i mirisom vlage. Gde god da smo krenuli, taj neopisov čudni miris nije nestajao, svuda je prisutan. Uvukao nam se u nozdrve, u kosu, u odeću. U sećanje. Doneli smo ga do Srbije. I sada ga mogu prizvati. „I šta je sada tu lepo“, pitaše me ljudi, „zašto da ideš ponovo, da se mučiš sa alergijojm, da se onesvestiš na toj vreloj sparini, da udišeš taj agresivni miris koji guši?“ Da li si ti, ženo, normalna, pitam i ja sebe? Neverovatno je, neopisivo i neobjašnjivo, i zato želim da upijem pnovo taj „šmek“ Indije, te daleke kulture, drugačije od svega ostalog što poznajem.
Gospođa Alka, direktorica jedne privatne škole u Delhiju koja je dolazila u naš hotel par puta, sve dok nsimo, kako smo znali i umeli, na silu, ugurali termin za posetu i njenoj školi. To se zove menadžer.
Priznajem. Ljudi su ti koji oboje boravak u bilo kojoj zemlji, a Indija ima toliko srdačnosti, toliko gostoprimstva u ljudima, da se stiče utisak da je svako od njih plaćen da se toliko trudi da ti bude na usluzi.
Gostovanje u jednoj od privatno-javnih škola „Blue Bells Model School“
Imali smo priliku da posetimo tipičnu indijsku porodicu, srednje kaste. Porodica je kao bilo koja naša prosečna radnička, i to bi bila njihova srednja kasta. Ipak, razlike u odnosu na našu pordičnu organizaciju i način života, su velike. Ta njihova srednja kasta ima svoju kuću, baš kao i naša, ali one imaju i sluge, I ne jednu služavku, nego i vozača i još dvoje do troje služavčadi. Nažalost, to proizilazi iz njihovog siromaštva najniže kaste. UInidji je mnogo siromašnih porodica koje žive na ulici, te im srednja kasta pruža hranu i smeštaj, a zauzvrat dobija vozača, kuvaricu, služavku, bebisiterku. Znači, cela jedna porodica iz najniže kaste, čini poslugu porodici iz srednje kaste koja ima svoju kuću i pripada tom nekom bogatijem sloju ljudi. Za nas su prosečni, ali u Indiji spadaju u bogatije ljude, baš zbog toga što imaju kuću u vlasništvu, auto, stalan posao, najčešće u javnom sektoru. To su sve privilegije srednje kaste koje naše radničke porodice i ne vrednuju. Imat svoju kuću, svoj auto i stalan posao je velika privilegija, ne samo u Indiji, ali u ovom delu sveta to se ne ceni i shvata kao privilegija, a trebalo bi.
Crtanje tačke na čelu kao znak dobrodošlice
Indija je tako opora, toliko je kontrastna, ona i jeste ustvari zemlja kontrasta. Ima te ljude koji je čine tako milom, toplom, ljubaznom, neodoljivom, lepom, poželjnom. Sa distance, kada realno promisliš, ne možeš, a da ne pomisliš da ta Indija ima neku kolektivnu magiju, koja te očara, stegne tako jako i ne pušta. Evo je, posle dve godine, i dalje u nozdrvama, a i u srcu. Nezaborav to je indija.
Svaki gost se daruje ovim đerdanom od kadifica i stavlja se crvena tačka na čelo
Po povratku sa putovanja u Indiju, otvorila sam kofere, kao i nakon svakog ptvanja. Međutim, ovo otvaranje kofera bilo je drugačije. Zapljusnula me Indija u svim njenim mirisima. Sve je mirisalo, dobro, više je smrdelo. Na tu čudnjikavu vlagu koja ne može da izađe iz nozdrva. Nije to vlaga, kakvu mi poznajemo, to je opora i teška vlaga. I onda se sama sebi začudim, uzeh ešarpu sa vrha kofera i zarih lice u nju, baš kao što sam ga uranjala i u Indiji. Samo tada sam se spašavala da ne udahnem sav taj neprijatan miris koji me gušio prvih dana. Posle sam se ipak pila antialergene i lakše funkcionisala, jer vlaga je ono što mi sužava bronhije i otežava disanje.
Zadržala sam tu neopranu pamučnu ešarpu koja me u Indiji štitila i od sunca koje peče kožu i od valgde koja zatvara bronhije. Poželela sam da sačuvam delić Indije uvučen u pamučne niti ešarpe, taj delić neopisive indijske oporosti koja razočarava i očarava, koja mi sada, kada smo zatvoreni, baš fali. Podseća me na slobodu! Na sreću. Na život.
Na Svetskom forumu obrazovanja, Delhi 2019Na svečanoj dodeli Global Teacher Award, Delhi, 2019.Predah, Svestki forum obrazovanja, New Delhi, 2019.Debata, GTA, New Delhi, 2019.Najbolji nastavnici sveta, New Delhi, 2019.Sveta životinja, svuda ih ima, u samom dvadesetmilionskom Delhiju, svuda na autoputevimaBuda, čest simbol, kako u kućama, tako i na ulicama Delhija i cele Indije
Nagrađivanje nastavnika, kako kod nas u Srbiji, tako i u regionu, ali i u celom svetu, vrlo je skromno. U Srbiji trenutno postoji samo Svetosavska nagrada koju organizuje Ministarstvo prosvete RS, a svake godine nagradu dobija po nekoliko zaposlenih u školama, dok su ostali dobitnici, učenici, studenti, organizacije i institucije. Ova nagrada nije novčana, ali jeste prestižna i kao takva vrlo je cenjena u Srbiji. Do pre par godina postojala je i nagrada Najbolji edukatori Srbije koja je bila novčana, a u organizaciji nevladinog sektora. Organizatori nagrade nisu bili iz obrazovanja, od te činjenice mnogo je važnije da su motivisali nastavnike i uvažavali njihov trud. U Crnoj Gori i Hrvatskoj, koliko mi je poznato, takođe postoje nagrade, od kojih su neke i novčane, a koje organizuju nacionalna resorna ministarstva. Njihove nagrade su vrlo motivišuće i nagrađuje se veliki broj nastavnika, na stotine tokom jedne školske godine. U Hrvatskoj, na primer, nagrađuju 500 nastavnika godišnje sa po 1000 evra. U Bosni i Hercegovini postoji Nagrada za inovativne nastavnike, ugledna nagrada nevladinog sektora. Nije mi poznato da li imaju institucionalnu, osim entiteta Republike Srpske koja odnedavno ima Svetosavsku nagradu, novčanu, i vrlo motivišuću. Na nivou celog regiona postoji nastavnička nagrada nevladinog sektora pod nazivom Najbolji nastavnici bivše Jugoslavije. Ova nagrada nije novčana, ali prepoznaje i promoviše rad entuzijasta koji nisu odustali već su istrajali, i koji svakog dana, uprkos svemu, svetle svojim uspesima.
O globalnim nagradama
U svetu postoji ko zna koliko nacionalnih i globalnih nagrada, ali najpoznatija na ovim našim prostorima je Global Teacher Prize koju organizuje Varki fondacija. Nagrada je novčana, pa tako svake godine najbolji nastavnik sveta dobija 1.000.000 dolara koje tokom deset godina ulaže na unapređenje obrazovanja svoje zemlje. Kako sam i sama finalista ove nagrade (2018) i ambasador Varki fondacije, mogu slobodno da tvrdim da je ovo najveća i najprestižnija nagrada nastala na prostoru Evrope (sedište organizatora nalazi se u Londonu). Osim ove prestižne nagrade koja je u rangu Nobelove nagrade u oblasti obrazovanja, postoji i globalna nagrada pod nazivom Global Teache Award koja nije novčana, ali jeste svojevrsna ulaznica da se prisustvuje Globalnom obrazovnom forumu u Delhiju, da se poveže sa nastavnicima sveta i da se poseti Indija. Kako sam dobitnik i ove nagrade (2019) mogu da kažem da je meni najveća motivacija bila da vidim Indiju, da doživim zalazak sunca na reci Gang, da se zagledam u Himalaje, da posetim indijske privatne i osnovne škole i da doživim svim čulima tu oporu, ali prelepu i neopisivu zemlju.
Ko to trese region zbog nastavničkih nagrada?
Ovih dana kolega iz Hrvatske zatresao je region svojim tekstom u kojem tvrdi da je Global Teache Award, prevara, da je sve, od nominacije, preko kredibilnosti organizatora, pa do samog proglašenja pobednika i boravka u Indiji, samo prevara organizovana da bi se neko okoristio.
Detaljno sam ovih dana ispratila većinu medijskih tekstova koji su se bavili ovom temom, mada su uglavnom svi mediji delili tekst pomenutog kolege. Upravo zbog svega toga, pokušaću da, kao dobitnik AKS GTA, njen ambasador i selektor za Balkan u periodu 2020-2022. obrazložim javnosti regiona o kakvoj se nagradi radi, odnosno da demantujem ono što je iz pera jednog učitelja otišlo u javnost, i to ću učiniti bazirajući se na činjenicama.
Šta je Global Teache Award?
Ovo je globalna nagrada nevladinog sektora nastala na prostoru Indije. Nagradu je pokrenula i organizuje je indijska organizacija koja se bavi obrazovanjem sa željom da učini vidljivim dobre i posebne nastavnike svih nivoa obrazovanja.
Kredibilitet organizacije koja vodi ovu nagradu
Kolega iz Hrvatske kaže sledeće: Dinesh i Sarvesh zajedno organiziraju nagrade za ravnatelje. Brojke su impozantne – u 10 godina su odradili više od 20.000 treninga u 2000 gradova. Stvarno imaju energije za 2000 treninga godišnje na čak 200 lokacija. Stvarno se žrtvuju za posao”, piše Hajdarović.
Da bismo mogli razumeti gore pomenute brojke, moramo stvarno poznavati Indiju i imati uvid u njen obrazovni privatni sistem, i onda nam ove brojke neće izazivati nevericu. Neophodno je posetiti ovu zemlju, ući u njihove škole, razgovarati sa direktorima, nastavnicima i učenicima, i onda shvatiti kolika je ovo zemlja, koliki je njen obrazovni sistem i kako on, zapravo, funkcioniše.
AKS organizacija u Indiji je prepoznata, nešto poput ZUOV-a u Srbiji, ali sa razlikom što ne pokriva celu zemlju i radi isključivo sa privatnim školama, a kako nam u tim školama sami rekoše, AKS organizacija direktno sarađuje sa oko 600 takvih škola iz cele Indije. E, sada, da bismo ovo razumeli, potrebno je da znamo da u Indiji postoje javno-privatne škole, da postoji nekoliko takvih lanaca, da lanci sadrže po 600 i više škola, a da svaka od tih škola obrazuje i do 7000 učenika. Dakle, ako bismo ovde govorili samo brojkama, saznali bismo da ova agencija pokriva ogroman broj učenika i nastavnika, neverovatan za naše regionalne standarde, da im organizuje stručne obuke, priprema različite testove, odgovara na njihove obrazovne potrebe, i recimo, čak im organizuju studijska putovanja u zemlji i inostranstvu i sl.
Zaista ne mogu da tvrdim koliko je ta AKS organizacija u Indiji kredibilna, ali kako sam lično 2019. i 2022. posetila osam tih javno-privatnih škola, mogu na osnovu svega što sam tamo doživela i videla, da tvrdim kako ljude koji vode AKS organizaciju izuzetno poštuju i uvažavaju menadžmenti tih škola, koje su nam priredile bogovski prijem koji nigde i nikada nismo doživeli i da zaista postoji nesporan kredibilitet AKS organizacije u tom privatnom lancu škola.
Proces nominacije i vrednovanja nagrade
Kolega iz Hrvatske u svome tekstu navodi sledeće: I onda naša rodbina ili netko drugi potpuno objektivni dobije e-mail s poveznicom da potvrdi. I onda kaže Yes da sam vrijedan preporuke. I nakon što sam odradio prijavu, sam sebe ocijenio (Ja pobijedio!), dobio preporuke kolega i ravnatelja evo mi stiže i potvrda da sam kandidat za GLOBAL TEACHER AWARD 2023.I što slijedi nakon toga. Izgleda da se čeka neko vrijeme jer nije bilo nikakve informacije koliko će njihova procjena trajati niti kad bi se eventualna nagrada mogla dodijeliti”, piše.
Pošto sam učestvovala u procesu nominacije nekih naših nastavnika i za GTP i za GTA, ali i sama bila nominovana i uspešno prošla oba vrednovanja, u GTP postala prvi finalista sa ovih prostora, u GTA proglašena za najboljeg nastavnika sveta za 2019, osećam se dužnom da pojasnim proces vrednovanja i nominacije osporene nastavničke nagrade iz Indije:
Nominacija i prilaganje dokaza jesu jednostavniji od GTP, to je istina, ali nije jednostavno bilo odgovoriti ni na ovu aplikaciju, ukoliko smo shvatili proces popunjavanja ozbiljnim i ukoliko smo pristupili bez bilo kakvih pretenzija da nađemo rupe i propuste u aplikaciji. Kako ja to vidim? Recimo, te 2019. mene su nominovale kolege finalisti Global Teacher Prize, pa sam bila vrlo počastvovana i samim tim potpuno sigurna da nijednog momenta ne posumnjam u njenu kredibilnost. Danima sam popunjavala formular, unosila podatke i čekala odgovor kolega koji su morali da potvrde moju nominaciju (to je jedan od kriterijuma). Nijednog momenta nije mi palo napamet da bi tu mogla bilo šta da zloupotrebim, da se poigram sa informacijama, da organizatore dovedem u zabludu, da se lažno predstavljam i sl. Vidim po izjavi kolege iz Hrvatske da je to moguće i verujem mu da jeste, ali hajde da zamislimo da to na takav način zloupotrebi kolega iz Finske, Nemačke ili bilo koje evropske države. Teško je i zamisliti, priznajte! Po ovome što nam tvrdi kolega iz Hrvatske, mi samo potvrđujemo mišljenje koje o nama vlada u svetu, a to nije nikako poželjno i dobro. Zašto smo mi tako skloni da omalovažavamo naše kolege, naročito one za mrvicu upsešnije od nas, jer ne kaže se slučajno: „Sve ti mogu oprostiti, osim uspeha.“ Odakle nama odavde potreba da pronalazimo nedostatke, da lovimo prevare, ali i da zaobilazimo pravne regulative, da tražimo rupe gde god to možemo, pa i u ovoj nastavničkoj nagradi? Ne znam, promislite sami.
Ko plaća troškove putovanja u Indiju?
Kolega iz Hrvatske navodi kako sve troškove prevoza i boravka u Delhiju snosi dobitnik nagrade i to je delimično tačno. Te 2019. kada sam putovala u Indiju na preuzimanje nagrade nisam morala ništa da platim, kao ni nekoliko finalista GTP. Kasnije sam saznala da su ostali plaćali. Kako sam bila jedan od panelista, shvatila sam da sam zato imala plaćene troškove, ali zar to i nije logično, ne samo u Indiji, nego svuda u svetu, a i kod nas.
Istina je da su svi drugi nagrađeni svih ovih godina to plaćali, neki lično, dok je veliki deo njih dobio donacije i sponzorstva i na taj način putovao, ali zar se ne plaća iz svoga džepa i odlazak po bilo koju nacionalnu nagradu, u Hrvatskoj ili Srbiji, sasvim svejedno?
Od kada je greh koristiti donacije i sponzorstva?
U svim tekstovima na ovu temu objavljenim u Hrvatskoj, najveće zamerke su upućene na adresu nastavnika koji su koristili sponzorstva i donacije gradova, opština, resornih ministarstava, pojedinaca i drugih organizacija. Ispade da je to najveći greh ovih nastavnika, da je to nečuvena zloupotreba državnog novca i da je kao takvo, na kraju, i neetično i neoprostivo. Zašto?
Zašto je samo greh i neoprostivo kada nastavnici, nebitno da li su stvarno najbolji u svojim zemljama ili pripadaju proseku, koriste donacije i sponzorstva za svoja putovanja?
Koliko nam nastavnika uopšte putuje izvan zemlje?
Kolika su nastavnička primanja?
Zašto imamo armiju nastavnika koja nikada nije napustila svoju zemlju, i sada kada neko od njih proviri izvan zemlje, uz podršku gradova, opština, resornih ministarstava, provlačimo ga kroz blato lepeći mu etikete?
Obavezno lično preuzimanje nagrade
Ne znam zašto je ovo mnogima zasmetalo, ali i ovo je logično. Naravno, ovde se radi o nama dalekoj zemlji, odlazak u Indiju dosta košta, ali zar upravo to ne predstavlja izazov i privilegiju da se ode na drugi kontinent, da se upozna druga kultura, da se umreži sa sličnim nastavnicima iz celog sveta? Da li je samo važno imati tu neku plaketu, odnosno dobiti je poštom, a ne stati na pozornicu, ne dobiti priliku da te primi ambasador tvoje zemlje u Indiji. Gde je tu veća draž i zadovoljstvo postignutim uspehom? Na kraju, ukoliko bi svi nagrađeni birali da nagradu dobiju poštom, kako bi organizatori pravdali enormno velike troškove dostave tih nagrada širom sveta i kako bi se uopšte tada organizovao Globalni forum obrazovanja. Verujem da kolege koje nisu bili organizatori dodele nagrada u bilo kojoj oblasti, teško mogu razumeti poziciju samog organizatora.
Razumela bih da ovu diskreditaciju nastavnika čine mediji, ali da ovo iniciraju kolege i da se trude iz petnih žila da na taj način ospore svoje kolege, zanemarujući činjenicu da nam funkcioneri, političari, starlete i drugi bliski državnom budžetu, troše naš novac obilazeći turističke destinacije, smatram dosta žalosnim. Sada, kada se desilo da je par nastavnika dobilo neku nagradu i bilo finansijski podržano da otputuje i preuzme nagradu, to postaje predmet podsmeha, sumnji, kleveta…
Kao regionalni ambasador i selektor, stavila sam svoj potpis u periodu 2020-2022. godine i garantovala za najbolje nastavnike regiona, a dovoljno bi bilo, sigurna sam, kada bih ovde navela imena onih koji su u tom periodu dobili ovu nagradu, svi bi se složili da se radi o sjajnim, uspešnim, vrednim i harizmatičnim nastavnicima koji imaju moć inspiracije i motivacije drugih dobrih nastavnik.
Nemam zabludu da će ovaj tekst moći razuveriti one koji žele da veruju da je sve prevara, da ne postoje najbolji među nama, da smo svi isti i da je najbolje da ostane tako, ali želja mi je da pružim tačne informacije onima koji su na strani obrazovanja, koji veruju u dobrotu i čestitost i strano im je da traže rupe, ulaze preko reda, traže veze za bilo šta i izvrgavaju svoje kolege podsmehu.
У књизи Летња врева са вилом Сунчицом у једној од прича помиње се израз „људице“ који је баш наишао на одушевљење оних који тај израз доживљавају као додатну вредност, односно пожељну и драгоцену „етикету“, која се може и сме прикачити особи женског рода.
Они који ме баш добро познају, знају да сам у стању, барем до недавно, за друге људе урадити све што је у мојој моћи, без да тражим или очекујем било шта заузврат. Тако сам се последњих година, откад сам се нашла у једној новој улози, боље речено улогама писца и издавача, нашла у једној не баш пожељној ситуацији, напротив.
Требало је пласирати све те књиге на тржиште, требало је бити сам свој менаџер, организатор, промотер и ко зна шта све још. Испочетка је то ишло, имала сам снагу, знала сам да радим велики и важан посао, а онда сам се уморила, мало и разочарала у људе и успорила. Рекла сам себи, Жељана, урадила си што је до тебе, даље не можеш, стани, успори, па ако треба и замрзни све до даљњег.
ПРВА ЉУДИЦА – СЛАЂА – НАСТАВНИЦА ИСТОРИЈЕ У БАЊОЈ ЛУЦИ
Слађу ми је донела Балканска наставничка мрежа. Када се појавила прва књига, она и њене бањалучке људице отвориле су за књигу и за мене врата свога града, и ево од тада, па до сада, оне су неуморне и упорне да помогну, да погурају, афирмишу и промовишу, без да ишта очекују.
Ова људица без задршке, са огромном количином доброчинстава у себи , иако по професији професорица историје, промовише срећно учење и ове књиге као да је то њена животна мисија. Немам, ни дела, ни речи, да јој се одужим, али како рече Владета Јеротић, немојте да увек чините ја теби – ти мени. Sladjana Popovic
ДРУГА ЉУДИЦА – МАРИНА – ПРОФЕСОРИЦА У СМЕДЕРЕВСКОЈ СРЕДЊОЈ ШКОЛИ
Марину су ми донели „Ољини дани срећног учења“, а онда се некако спонтано наметнула, лепше речено прискочила да помогне у пласману књига на њен начин. Маринина самоиницијатива је за мене била изненађење и стварно имам потребу да се овој „људици“ захвалим на одвојеном времену и уложеном свакодневном труду да се за овај концепт срећног учења чује, јер сам сасвим свесна да је досадашња маркентиншка кампања била аматерска, скроман и недовољна. Марина ми пре неки дан рече да ово доживљава као своју мисију и на такву изјаву човек не може да остане имун. Почаствована сам њеном жељом, вољом и упорношћу да направи промену и сасвим сам сигурна да ће она у томе и успети. Marina Zlatanović
ТРЕЋА ЉУДИЦА – ЖИВКИЦА – УЧИТЕЉИЦА У ЛОЗОВИКУ
Живкица је дошла уз Марину, барем сам тако ја доживела. Осетила је потребу да пратећи Марину и она да свој допринос и могу рећи да је ова сјајна „људица“ учинила надљудске напоре да анимира родитеље својих ђака да њих зарази срећним учењем и успела је у томе. Живкица је показала да сваки учитељ има одређену количину моћи у својој родитељској заједници, а само од њега зависи на шта ће ту моћ користити. Хвала јој до неба што је своју учитељску моћ усмерила на књиге срећног учења и на тај начин уселила срећно учење у своју учионицу. Живкица Туфегџић
ЧЕТВРТА ЉУДИЦА – ВАЊА – ДИРЕКТОРИЦА ИЗ ПОДГОРИЦЕ
Ивану ми је донела Интеркултурална Магична Мрежа Пријатељства, још 2018, а онда је остала ту као подршка за све пројекте које сам покретала, ненаметљива, умерена, скромна. Једина је из Црне Горе која је одмах прискочила и помогла да прве књиге срећног учења стигну до Подгорице и других црногорских места и ево је и ових дана у још једној сличној акцији, не жалећи труда и времена да помогне онолико колико може. Захваљујући Ивани, сада већ имамо озбиљну читалачку публику у Црној Гори, а морам да признам да су ту још неки драги људи који се труде заједно са њом или појединачно, да ове књиге буду доступније у овом делу региона. Ивана Вања Милић
Слађа из Бања Луке, Марина из Смедерева, Живкица из Лозовика и Вања из Подгорице, скоро да немају ништа заједничко, живе у различитим срединама, државама,. различите су струке и занимања, другачија су им интересовања, није им исти ни породични и материјални статус, али их спаја „људскост“ и зато хвала Васиони што ми их је послала.
Њих четири сам овде издвојила као најлепше примере доброчинства и људскости, иако има још неколико добрих душа које ћу поменути неки следећи пут, биће прилике.
Увек се захвалите особама које вам значе, ништа се не подразумева, а на тај начин подстичемо друге људе да чине добра дела, јер као што рече поменути Владета Јеротић:
„Немојте да увек чините ја теби – ти мени. Ја сам нешто, како ви кажете, вама учинио и ви сада хоћете мени да вратите. Када вам неко учини нешто добро, ви учините добро неком другом, он неком трећем и тако се прави круг добрих дела.“
Da li se bolje priče pronalaze u knjigama ili na putovanjima?
Kako i sama pišem, a volim i da čitam, ipak sve više počinjem verujem da ćemo mnogo bolje priče pronaći između korica naših pasoša, nego između korica najboljih knjiga na planeti. To je možda i razlog zašto junaci mojih knjiga putuju, kako unutar svoje domovine, tako i po drugim meridijanima.
To je bio i razlog zašto smo, moje kolege i ja, obuli cipele Nade i Dragoljupčeta, junaka knjige Prolećna žurba sa vilom Đurđicom sa ciljem da iskustveno učimo poput njih dvoje, odnosno Dragoljupčeta kojem je ovo bilo prvo putovanje ikada i prvo napuštanje rodnog sela.
Prolazeći njihovim stazama od Šiphol aerodroma, preko glavne stanice u Amsterdamu i gradske vožnje, pa do prevoza međugradskim saobraćejem između Eindhovena, Roterdama, Amsterdama, Den Haga, Ševeningena, Hoofddorpa, Leidena i Harlema, shvatismo koliko saobraćaj može biti udoban i poželjan kada je dobro organizovan, čist, bezbedan i neverovatno tačan.
Najbolji i najsigurniji način putovanja od amsterdamskog aerodroma Šiphol do centra grada je vozom. Putovanje traje oko 15 minuta, a besprekorna tačnost vozova te ostavlja bez teksta. Ekran koji ima svaki kupe i mogućnost povezivanja sa internetom i dodatno praćenje stanica i vremena preko svog telefona (čim se povežeš na Wi-Fi, istog momenta dobijaš i pregled svih stanica na liniji kojom si se zaputio), čine te sigurnim, a to je jako važno u nepoznatoj zemlji i na ovakvim putovanjima. Kada izađete sa glavne železničke stanice vec ste u samom centru grada, jer vam treba nekoliko minuta šetnje do čuvenog Dam trga odakle se račvaju putevi ka različitim delovma grada.
Odatle možete do tih drugih delova Amsterdama da se vozite autobusom ili tramvajem, i opet sve stiže u minut, čisto je i jako bezbedno.
Pošto smo bili smešteni jednu stanicu udaljenosti od aerdoroma Šiphol, svaki dan smo se vozli vozom do Amsterdama ili drugih gradova Holandije i svuda prevoz funkcioniše po istom principu.
Gradovi su im međusobno dobro povezani i apsolutno si siguran da stižeš na vreme tamo gde si krenuo. Osoblje na stanicama je, takođe, vrlo predusretljivo i otovreno, čak smo imali situaciju u Eindhovenu da nas je lice upozorilo da je u Amsterdamu oluja nezampaćenih razmera i da je bolje da putujemo u Roterdam. Mi Roterdam nismo svojom agendom upopšte ni planirali, ali u minutu odlučismo, pa zašto da ne. I stvarno, amsterdamska oluja je bila velika, dosta štete je napravila, a mi smo neplanirano videli Roterdam, prespavali u njemu, divili se neobičnosti njegove arhitekture i sutradan nastavili vozom put Amsterdama.
Obilazeći destinacije unutra samog Amsterdam dosta smo koristili tramvajski prevoz, alis smo još više pešačili. Slično, kao u Kopenhagenu, ni ovde nema automobila na ulicama, samo je razlika što ima dosta ljudi, uglavnom turista. Lokalno stanovništvo, ali ne i zanemarljiv broj turista, se prevozi biciklima i tamo smo videli samo ogromne biciklističke parkinge, a auto parkinzi su dosta skromi i retki.
Zadivljujuća je činjenica kako su vožnjom bicikla ekološki ojačali grad, ali i pomogli turistima da imaju više bezbednog prostora za šetnju. Kako su amsterdamske ulice jako uzane, ne znam ni kako bi funkcionisali drugačije, ovako su stvarno ulepšali ovaj, ionako lep i šarmantan grad.
Tih 1800 mostova na kanalima i reci Amstel, koliko ih krasi Amsterdam, uglavnom su prazni, slobodni za fotografisanje i svaki od njih ima najmanje jedan ukras-bicikl, a uglavnom ih je na desetine. Dosta tih mostova služi i kao biciklistički parkinzi, ali im to ne umanjuje lepotu, jer su se gradski oci potrudili da u svaki od tih parkinga umešaju, najmanje, jedan cvećem raskošno ukrašeni bicikl.
Iz Beograda možete do Amsterdam putovati preko aerodroma u Eindhovenu ili u Schipholu, kako god odlučili lako ćete stići do odredišta, ali ja bih ipak predložila direktan ler na Schiphol.
Volela bih kada bismo u Srbiji imali tako uređen prevoz i kada ne bismo u ovoj meri koristili sopstveni, em je dosta skuplji, em je stresno voziti svaki dan. Mi i do prodavnice idemo autom, oduzimamo sebi mnogo vremena, mnogo trošimo novca na benzin, a moglo bi sve da bude i zdravije, sigurnije i udobnije.
I još nešto jako važno za one koji prvi put putuju u Holandiju:
za sve vam treba platna kartica, gotovina se skoro nigde ne prima, čak se ulazak u toalet plaća isključivo karticom;
da biste kupili bilo koju kartu za voz ili metro, morate da bude digitalno pismeni, osim što je potrebno da se koliko toliko snalazite i sa engelskim jezikom, mada je ovde sve i dvojezično, pa vas i to može dodatno zbuniti.
u dosta marketa ne postoje prodavci-živi ljudi, imate samo kase sa automatskim plaćanjem, tako da sami očitavte kod na proizvodu i provlačite karticu, što za nas, sa ovih prostora, nenaviknute na ovakav vid plaćanja, može da bude jako stresno.
ljudi su toliko ljubazni i niko vas neće ostaviti da se sami snalazite ako tražite pomoć…nama su toliko puta ljudi ostavljali svoj posao, da bi nas uputili gde treba ili našli podatak na internetu; uglavnom ni oni ne znaju te neke podatke udaljenosti, pravce i smerove, oblasti, ali su naviknuti na upoternu pretraživača i gugl mapa;
Sve ovo gore govori u prilog koliko je potrebno da jačamo neke od gore pomenutih kompetencija kod naše dece i da konačno shvatimo i prihvatimo da im ovde teorisjka znanja ne mogu biti od pomoći. Zato i jesmo ovo studijsko putovanje nazvali „Stazama Nade i Dragoljupčeta“, jer kako ovi junaci u knjizi Prolećna žurba jačaju svoje komeptencije, i mi smo poželeli da proverimo svoje. Naučili smo dosta, jer učenje nije samo kada se sedne i čita, učenje je sakupljanje funkcionalnih znanja neophodnih za stvarni živo, učenje je snalaženje u nepoznatim inikad preživljenim situacijama, ali i u kriznim, a na ovom putvanju je i takvih bilo. Neka je, sve se to zove život i sve ćemo mi to spakovati u zbirku svojih uspomena, samo što će vremenom sve ružno da izbledi, a sve lepo da dobije trajan i još veći sjaj.
Iskoristite i vi ovo leto za sakupljanje iskustava, uspomena i jačanje poneke slabe kompetencije!
Sve što se dešava, dešava se sa nekim razlogom, pa i napad ispred Palate mira u Hagu, koji je naša delegacija pretrpela od strane učesnika „Marša mira“.
Rođena u Jugoslaviji, u Bosni i Hercegovini, odrasla u multietničkoj sredini gde je moj narod oduvek bio u manjini; pohađala školu gde je većina dece bila muslimanske veroispovesti; doživela i preživela građanski rat i proterivanje sa vekovnog ognjišta; preživela gubitak uspomena i svega što me podseća na detinjstvo; otišla zauvek iz zavičaja; smogla snage da ustanem, da se uspravim, da oprostim i da naučim da živim bez mržnje prema narodu koji mi je spalio sve što sam zvala dom i zavičaj; da bih godinama nakon toga, sabrala snagu da dam svoj doprinos trajnijem očuvanju mira na Balkanu, umrežila nastavnike širom regiona, pokrenula nastavničku regionalnu nagradu, organizovala regionalne konferencije na kojima su se dodirivale i zajedno vijorile zastave svih 6 država nastalih nakon raspada SFRJ, pa među njima i zastava Bosne i Hercegovine; pa ipak, pored svega gore napisanog, građani te iste Bosne i Hercegovine i tog istog muslimanskog naroda, napali su me najstrašnije, gle čuda, ispred Palate mira u Hagu, i to samo par minuta nakon posete Ambasadi Srbije u Holandiji, čije su prostorije na par minuta od pomenutog mesta.
Samo što sam iz ranca izvadila zastavu mog naroda, zastavu moje zemlje, primetih da neko kidiše prema meni, kidiše na zastavu koja mi je prekrivala kolena… Začuh užasnu i neprijatnu buku, skandiranje, vikanje, sledih se od uvreda koje su me obasipale sa svih strana, kakve ne doživeh nikada, ni tokom tog davnog građanskog rata; nazvaše me „srpskom kurvetinom“, provokatorom, huškačem, droljom, i ko zna šta sve još izgovoriše.
Prepoznah akcenat mojih sunarodnika iz Bosne, prepoznah tu „milujuću“ boju jezika koji volim, sa kojim sam rasla, školovala se, a koji me podseti:
na moje najbolje drugarice, Mejremu i Behiru iz Seone, Đeviju iz Pribitkovića, Ismetu iz Treštenice,
na moje đake, Mersidu, Adnana, Amiru, Edinu;
na moje školske drugare, Nihada, Fikreta, Almira, Šahu, Nizru, Enesu;
na moje koleginice, Sanelu iz Tuzle, Zumru i Sanju iz Banovića;
na Šahziju Mujagić, moju nastavnicu srpsko-hrvatskog jezika;
Međutim, ne prepoznah tu zversku energiju, taj bes, tu mržnju, te uvrede koje su me zapljuskivale sa svih strana iz stotinu glasova grupe koja me opkoljavala, dok je vazduh postajao sve teži. Gubila sam lagano dah, puls je ubrzavao, prisebnost mi je izmicala i pored volje i želje da je sačuvam.
Kamere na telefonima su brektale sa svih strana dok su snimale te uvrede, upućene meni, učiteljici iz Srbije i ne samo njoj. Ovi glasovi vređali su najstrašnije u meni i:
sedmogodišnju devojčicu, učenicu sjajnih učitelja, Omera Radončića i Mustafe Mušanovića;
drugaricu Behire Bešić, kćerke divnih ljudi iz Seone;
Seninu i Nizrinu školsku drugaricu;
Sabihinu i Tajibovu komšinicu;
onu mladu devojku, učiteljicu dece iz Seone, Grivica i Omazića kod Banovića, koja ni tada nije videla razliku među nacijama;
isto, koliko i onu mladu ženu, s početka ratnih devedesetih, koja je smogla snage da sve oprosti i nauči da ne mrzi druge nacije i vere, uprkos svemu što je preživela tokom ratnog vihora.
onu učiteljicu koja je učila svoje đake da ne mrze i ne dele ljude po veri i naciji;
onu autorku Magične Interkulturalne Mreže Prijateljstva koja je kroz 5 modula sejala ljubav, dobrotu. umrežavala i spajala decu regiona;
onu učiteljicu iz Srbije, koja je 2017. izabrana za jednog od Najboljih nastavnika sveta i to potvrdila nekoliko puta nakon toga;
onu učiteljicu, koja je osnovala priznanje „Najbolji nastavnik bivše Jugoslavije“ i nagradila desetine izvrsnih svih vera regiona, pa i nastavnika muslimanske verosipovesti;
onu osobu koja se sa osmehom fotografiše, kako sa zastavom svog naroda, tako i sa zastavom bilo koje države, pa i Bosne i Hercegovine;
onu osobu koja je za himnu projekta odabrala pesmu „Zemljo moja“ Ismete Dervoz i koja se svakog puta kada je čuje, ponovno naježi…
Saznanje, da je ovim incidentom, na neki način, osporeno mnogo toga što si uradio za bezmalo 35 godina nastavničke karijere i onaj momenat kada se preispituješ, da li treba da kriješ svoj nacionalni identitet i nakon trideset godina od građanskog rata, nateraju te da počneš da se preispituješ i doneseš i neke od tebe skroz neočekivane odluke, možda privremene, možda trajne, ali svakako se menjaš i nisi više onaj od juče, jer Vasiona je ovim incidentom želela da pošalje neku poruku. Moram je pravilno pročitati.
Drage moje kolege muslimanske verosipovesti, neki od vas su učili ovu decu koja su me napala 11. jula 2023. ispred Palate mira u Hagu, na jednom lepom studijskom putovanju, i nemojte mi tvrditi da je to bio pojedinačni incident. Bila je to ogromna grupa, njih više od 100, većinom mladih ljudi. Ustremili su se na srpsku zastavu u rukama nepoznate žene, bez zadrške, bez upućenog ijednog pitanja, bez opomene, bez želje da se shvati kontekst, iako je njena želja bila samo da se fotografiše sa svojom zastavom, baš na tom mestu, nažalost i u tom momentu. Nije ih na vreme uočila, nije želela nikoga da povredi, ne daj Bože da provocira, nikome nažao da učini, ni tada, ni bilo kada pre. Ni reč nije rekla. Ćutala je, što od straha i zbunjenosti, što od tuge, bola i svih onih osećanja kojima nije mesto na jednom studijskom nastavničkom putovanju, a u cilju sakupljanja iskrica srećnog učenja u domovini junakinje prolećne žurbe sa vilom Đurđicom.
Kako se salvi uvreda i nasilja nije video kraj, onako već i pogubljena i uplašena, počeh da im šaljem poljupce. Istog trena primetih zaprepašćenost na licima koja su se nadvijala iznad mene i lagano uzmicanje. Začuđujuće, ali to ih je zaustavilo, verovatno kao neočekivana reakcija, a ne daj Bože, moglo se protumačiti i ko zna kako.
Sada, kada znam i koliko boli kada te na pravdi Boga neko svrsta u provokatore, kada te bezrazložno najstrašnije etiketira, omalovažava i ponižava, samo zato što te markirao kao Srpkinju koja drži u rukama srpsku zastavu u zemlji svih vrsta sloboda, u zemlji gde su zločini njenog naroda toliko puta osuđeni, ja ne mogu da vas sve ne upitam:
ŠTA SMO RADILI TRIDESET GODINA, DRAGI MOJI UČITELJI, NASTAVNICI I POŠTOVANI RODITELJI OVE I SVE DRUGE DECE, ROĐENE MNOGO GODINA NAKON RATA, KAD NAM SE I DALJE DEŠAVAJU OVAKVI I SLIČNI INCIDENTI? Nije do njih, do nas je.
Da snimak dela incidenta nije podeljen javno na društvenim mrežama, ne bih ovo javno iznosila, jer me sramota njihove sramote. Međutim, kada sam ispod klipa danas pročitala stotine dodatnih uvreda, kako na moj, tako i na račun ostalih učesnika studijskog putovanja, ali i mog naroda, morala sam da se oglasim. Poštujem žrtve, sve, i srebreničke i bratunačke i sve ostale i molim se da se nikada više ne dese nijednom narodu, ali i žrtve, na kraju, nakon toliko godina, zaslužuju konačan mir.
Ukoliko sam svojim činjenjem i ovim obraćanjem, bilo koga povredila i uznemirila, ja mu se unapred izvinjavam, jer namera ovog teksta je da pokušam poslati poruku da je srpska zastava:
i zastava učiteljice sa Ozrena koja danas uči decu u Valjevu;
i zastava inženjera iz Živinica koji se skućio u Otavi;
i zastava lekarke iz Vozuće koja leči ljude u Buenos Ajresu;
i zastava krojačice iz Gračanice koja šije odela gospodi iz Beča;
i zastava vetrinarke iz Gradačca koja leči životinje u Brimbanku;
i zastava vozača iz Tuzle koji vozi kanadskim drumovima;
i zastava pekara iz Goražda koji peče kroasane nadomak Kana;
i zastava policajca iz Olova koji čuva red na ulicama Abu Dabija;
Ako smo se rasejali širom sveta, ako su nam oteti zavičaji i spaljeni domovi, ako su nam uspomene ostale na zgarištima, pa zar ni zastavu da nemamo pravo raširiti? Ne u Banovićima, ne u Živinicama, ne, ni u Kalesiji, ni u Tuzli, nikako u Srebrenici, Gradačcu ili Olovu, već u Otavi, Hagu, Beču, Brimbanku, Edmontonu i svuda tamo gde su pripadnici mog naroda uz veliki trud i odricanje skrpili komadiće duše i tela i napravili dom. Zavičaj nikad neće skrpiti, njega se mogu samo sećati, možda simbolično i jedino, preko zastave svog naroda.
Na posletku, to je i zastava Novaka Đokovića, srpskog tenisera, koji je iz turnira u turnir, sa toliko ponosa vijori teniskim prestonicama, širom sveta, i niko mu je ne otima i niko ga ne prekoreva zbog tog čina.
Na kraju ove moje izazvane ispovesti koju sam imala anmeru da čuvam duboku u fioci zaborava, ne mogu, a da se ne zapitam, kako je moguće da se toliko priča o miru, o potrebi njegovog očuvanja, da se kontinuirano realizuju akcije koje u svojim nazivima samo promotivno sadrže tu jako skupu reč, a da se 2023. godine, ispred zgrade u jednom holandskom gradu, koja, gle još jednog apsurda, u sebi sadrži tu istu reč, napadnu žene druge nacije koje se fotografišu sa zastavom svoje zemlje. Pritom, ne bilo od koga, nego od blizu dve stotine muslimana iz Bosne i Hercegovine, od kojih je barem trećina ogrnuta zastavama svoje države.
Kakav apsurd! Znači li to, da se može desiti da se sutra, na tom istom ili nekom drugom mestu, izvan Srbije i Bosne i Hercegovine, na jednoj strani ulice pojavi dvesta ljudi sa bosanskim i isto toliko sa srpskim zastavama? Šta će se desiti tada? Ko će kome otimati zastave? Možemo li očekivati da na tuđoj teritoriji izbije rat između te dve države?
Zastave su obeležja zemalja, a postupci i sejanje nemira su postupci neosvešćenih ljudi i to mora da se zaustavi pre nego što ponovo izgubimo ono do čega smo teško mukom došli. ČUVAJMO MIR! PRESTANIMO DA SEJEMO NEMIR!
Pozivamo vaspitače, učitelje i nastavnike regiona da uzmu učešće u
Konkursu za NAJBOLJU NASTAVNIČKU PRAKSU, tema:
SREĆNO UČENJE
Učionice širom regiona sve više postaju dosadne i kao takve vape za srećnim učenjem i promenom metodičkog pristupa. Raduje činjenica da nasuprot njima, postoje i srećne učionice u kojima je metodički pristup utemeljen na srećnom učenju putem celovite (pune) integracije. Među njima su vaspitači, učitelji i nastavnici koji su iz svojih klasičnih zatvorenih učionica, iskoračili u srećne ambijentalne učionice pod otvorenim nebom, shvatajući da se celoviti pristp učenju daleko lakše i sadržajnije realizuje u ambijentalnoj podsticajnoj sredini.
Cilj ovog konkursa jeste da podstakne vaspitače, učitelje i nastavnike da primenjuju celoviti pristup učenju stvarajući srećno učenje primenom edicije, knjiga i integrativnih radnih svezaka, pod nazivom ,,Čarobno selo”.
Želimo da učešćem na ovom konkursu, motivišemo i inspirišemo zaposlene u predškolskim i osnovnoškolskim ustanovama, da se brže, lakše i prirodnije odluče da zamene svoju klasičnu nastavu, nastavom koja unosi sreću u učionicu. Nasušna potreba učenika 21. veka jeste napuštanje nastavnog modela tokom kojeg se nastava odvija u klasičnim učionicama koje ni po čemu ne odgovaraju potrebama savremenog deteta i u kojima se tokom nastave gradivo odvaja u posebne fioke i na taj način se dodatno otežava proces učenja. Zato želimo da u školama regiona pokrenemo revoluciju koja bi dovela do poštovanja dečje potrebe za igrom koristeći principe celovitog pristupa učenju u podsticajnoj sredini za učenje. Sigurni smo da je ovo jedan od načina da se uvaži isprepletanost, kako intelektualnih i emocionalnih, tako i senzo-motornih mogućnosti svakog pojedinca, ne zapostavljajući njihov socijalni i govorni razvoj.
Priprema za stvarni život mora da postane svrha obrazovanja savremenog deteta čije su prirodne potrebe za komunikacijom, kreativnošću i slobodom, smernice za kreiranje nastavnih praksi utemeljneih na srećnom učenju.
Pojedinici i školski timovi koji dostave najbolji DOKUMENTOVANI SCENARIO SREĆNOG UČENJA postaće prvi dobitnik memorijalne nagrade NajbOLJI OD NAS.
PREAMBULA
U periodu 2000–2012. godine nastajao je jedinstven univerzum obrazovanja sadržan u konceptu učenja „Čarobno selo“. Ovaj koncept srećnog učenja ugledao je svetlost dana, upravo 2012, zahvaljujući UNICEF-u, i od tada je razvijan i testiran u učionicama pod otvorenim nebom na uzorku od preko 20 hiljada dece, uzrasta od 5 do 12 godina i u klasičnoj učionici na nekoliko različitih generacija mlađeg školskog uzrasta.
Koncept nije slučajno dobio naziv ,,Čarobno selo”, jer je sav uronjen u bajku. Pri osmišljavanju koncepta, krenulo se od izazova kako treba da izgleda i šta da sadrži jedinstven dečiji univerzum obrazovanja i vaspitanja, ako imamo u vidu sledeće činjenice:
Deca uzrasta od 5 do 12 godina vole bajku, uživaju u igri i imaju potrebu da uče svim čulima.
Iskustva, navike i funkcionalna znanja koja steknemo u detinjstvu, prate nas celog života.
U bliskoj budućnosti, u kojoj Z-generacija bude stvarala, neće biti važno koja znanja poseduje, već kako će da primeni znanja koja ima.
To su bila tri stuba oko kojih je građen Univerzum srećnog učenja, drugačiji od svega postojećeg, prilagođen potrebama Z-generacije i vremenu u kojem će ona živeti i stvarati. Program je fokusiran na razvoj kreativnih potencijala svakog pojedinca u odnosu na sebe samog.
U razvoj koncepta srećnog učenja ,,Čarobno selo”, njegovo testiranje i nadogradnju, utkala je celu sebe i svoja pedagoška znanja, dugogodišnja predsednica UG KREATIVA – kreativno obrazovanje, pedagog Olivera Petrović (1976-2022).
PROPOZICIJE
Ko može da učestvuje?
Pravo učešća imaju svi vaspitači, učitelji i nastavnici koji rade sa decom uzrasta od 5 do12 godina u formalnom i neformlanom obrazovanju širom regiona.
Dokumentovani scenario podrazumeva napisan scenario jednog nastavnog dana, sedmice ili meseca urađen u našem formularu i dokumentovan po koracima fotografijama, opisima aktivnosti i video materijalom ne dužim od 5 minuta (opciono). Ukoliko se opredelite da pravite kratak obrazovni film (nije obavezan), neophodo je da ga imenujete u uvodnoj špici sa Srećno učenje po receptu Čarobnog sela, a u odjavnoj da navedete imena autora i naziv ustanove.
Scenario mora da bude originalan i da prati naziv SREĆNO UČENJE PO RECEPTUČAROBNOG SELA, što podrazumeva da baza celovite integracije bude jedna od priča iz četiri knjige iz edicije Čarobno selo:
Jesenja gozba sa vilom Bosiljčicom,
Zimski mir sa vilom Božicom,
Prolećna žurba sa vilom Đurđicom ili
Letnja vreva sa vilom Sunčicom.
Dokumentovane scenarije srećnog učenja dostaviti u PDF, najkasnije do 05. maja 2023. na imejl adresu carobnoselo@gmail.com putem linka na WE transferu ili nekim drugim putem za prenos velikih dokumenata. Ukoliko dokumentujete i putem kratkog obrazovnog filma, potrebno je da ga okačite na svoj ili školski YouTube kanal i da link postavite u fomular scenarija.
Svaki scenario mora da sadrži podatke o školi i autorima, tačnu adresu, kontakt Viber telefon i imejl adresu .
Biraćemo po jedan najbolji scenario po državi i jedan na nivou celog regiona. Pobednički scenariji koristiće se za potrebe afirmacije i promocije srećnog učenja.
Pobedničke scenarije izabraće stručni žiri sastavljen od predstavnika UG KREATIVA – kreativno obrazovanje i Asocijacije Najboljih nastavnika regiona.
Spisak nominovanih najboljih nastavničkih praksi biće objavljen na sajtu www.carobnoselo.edu.rs do 15. maja 2023.
Pobednici će biti proglašeni 01. juna 2023. godine na Šestoj ANNEX_YU konferecniji.
Pobednici će dobiti komplet knjiga srećnog učenja, plaketu i pehar, mogućnost da se njihov scenario uvrsti u Integrativni priručnik srećnog učenja koji je u pripremi i besplatan smeštaj na 6.konferenciji a svi nominovani po jednu knjigu srećnog učenja i diplomu.
Autori se obavezuju da sva imovinska autorska prava u celosti ustupe UG KREATIVA – kreativno obrazovanje.
Preuzmite FORMULAR ZA SCENARIO ili pošaljite zahtev za slanje putem imejla carobnoselo@gmail.com
NAPOMENA: Ukoliko nemate nijednu od četiri knjige srećnog učenja, javite se na naš imejl i definišite oblast kojom želite da se bavite od ove četiri široke teme:
Ishrana (inspirativno za predškolce i mlađe osnovce) Narodna tradicija (inspirativno za predškolce i mlađe osnovce, a od predmetne nastave preporučujemo nastavu maternjeg i engleskog jezika, istorije, verske nastave, umetnosti) Zaštita životne sredine (inspirativno za predškolce i mlađe osnovce, a od predmetne nastave preporučujemo nastavu bilogije, geografije, maternjeg i engleskog jezika, umetnosti) Nauka i umetnost (inspirativno za mlađe osnovce, a od predmetne nastave preporučujemo nastavu informatike, nauke i tehnike, medijske pismenosti, likovne kulture, bilogije, geografije, maternjeg jezika, engleskog jezika) Svaka knjiga pogodna je za jačanje digitalnih i finansijskih kompetencija.
Nakon vašeg javljanja, poslaćemo vam jednu priču koja se uklapa u vašu ciljanu oblast rada.
УМЕСТО ЧЕСТИТКЕ ДАНА РЕПУБЛИКЕ – ДАН СПАСАВАЊА ПОСЛЕДЊЕ МРВИЦЕ ДОСТОЈАНСТА НАСТАВНИКА
Када изгубимо и ту преосталу мрвицу, шта ћемо онда? Како направити испочетка нешто за шта ни клицу нисмо сачували?
Желим да поделим са вама чињенице, размишљања, страхове, жеље, о актуелним дешавањима – најава штрајка у просвети због измицања столице колегиници из Трстеника.
Наиме, прошле седмице, у мојој школи, а путем Вибер групе, анкетирано је 78 чланова групе. Нас 51 изјаснило се, да је за тоталну обуставу рада, тог 1.децембра. Јуче добијамо обавештење да ће наша школа „Милан Ракић“ из Мионице, наводно, радити скраћено тог 1.децембра и то часови скраћени на 30 минута. Притом смо из синдикалне организације обавештени да нема организованог превоза тих 30км до Ваљева где се организује нам а најближи протест.
И, шта ћемо сада? Имају ли ове одлуке кредибилитет? Зашто да радимо скраћено тог дана, када смо се изјаснили за тоталну обуставу?
Зашто смо уопште анкетирани по овом питању, када руководство синдикалне организације, очигледно, нема „петљу“ да спроведе одлуку запослених? Истина, имамо тек постављену председницу синдиката, а схватих и између редова да постоје опструкције унутар колектива, а ја се питам где још не постоје и да ли је то оправдање, али боље да неке ствари и прећутим.
Фотографија је преузета са интернета.
Оно што се намеће као питање, природно, ко су нам председници синдиката по школама, и не само по школама, него ко су нам синдикалне вође и на нивоу градова, па и Републике Србије? Ко нас то води кроз мрак и коме смо дали своје поверење?
Зашто ти синдикалисти, углавном, немају „петљу“ за овакве одлуке, за које се углавном бране да су у нескладу са законском регулативом, а ја се питам до када ћемо да трпимо неправедну законску клаузулу која је у нескладу са правом запослених и шта нам то недостаје да направимо критичну масу на улици да ту неправду протерамо из закона. Јесмо ли ми из просвете нечији робови да немамо право на тоталну обуставу рада? Када се то и како нама тачно десио овакав члан закона који је обесправио нас запослене у просвети?
Какав минимум рада смо ми дужни да испунимо, када се минимум достојанства наставничке професије одавно истопио?
Какав минимум рада смо ми дужни са испоштујемо, када се минимум поштовања према нама од стране друштва давно истрошио?
На којем то минимуму рада инсистира МП, када се минимум здравог разума доносилаца одлука давно пензионисао, па је проглашено нормалним оно што није, а исмејано оно што јесте?
ЗА СИНДИКАЛНЕ ВОЂЕ: Драге моје колеге, не заборавите да бити синдикалиста је много веће од 12%. Бити синдикалиста значи бити храбар, бити праведан, бити способан да анимираш, да покренеш масу, да убедиш и неверне Томе да је могуће, да има наде, да знамо куда их водимо.
ЗА РОДИТЕЉЕ:
Драги родитељи наших ђака, да ли сте ви сагласни са свим горе наведеним и да ли и ви сматрате да ми морамо да обезбедимо минимум рада и да на тај начин учимо вашу децу да сутра увек треба да „подвију реп“ и да se никада не усуде показати да су здраворазумско биће које има право да дигне глас, да се побуни , да каже НЕ!
Дакле, да ли су родитељи са нама у четвртак на трговима?
Имамо ли вашу подршку да се одважимо и не испоштујемо процедуре барем тог једног јединог дана, 1.децембра. Зар ћемо дозволити да останемо у учионицама, на часовима од по 30 минута, и гледати у очи вашој деци, нашим ђацима, који у нама траже узоре?
ЗА УЧИТЕЉЕ И НАСТАВНИКЕ: На крају, не могу а да се не запитам и то, какви смо ми наставници постали, јер у највећој мери је и до нас? Јесмо ли то начелно прихватили да нам извлаче столице до пензије и да свако од нас стрепи чекајући тренутак понижења у учионици? Јесмо ли сагласни коначно да нам и ученици и родитељи без трунке обзира пришивају оно што нисмо ни помислили, а камоли урадили, попут ситуације из ваљевске гимназије, у којој су угледног колегу надомак више него заслужене пензије најстрашније понизили пришивши му нешто што свако нормалан зна да је лаж урушивши га на тај начин и као човека и као професора? Не могу да прихватим да смо сагласни да нас сви редом дискредитују и то на свим нивоима, јер им се може, а ми ћемо да „гурамо“ минимум рада и поштујемо ту накарадну клаузулу која запослене у образовању лишава могућности тоталне обуставе рада и било каквог подизања гласа.
ЗА СВЕ ОНЕ КОЈИ СХВАТАЈУ ВАЖНОСТ ОБРАЗОВАЊА: Где смо у четвртак? На којем тачно тргу се окупљамо? Како се препознајемо? Шта радимо након протеста? На који начин се идентификујемо? Шта радимо у петак, 2.децембра? Шта радимо до полугодишта? Шта радимо након полугодишта?
Заједно можемо много, али да ли желимо да заједно радимо сачувамо ону мрвицу са почетка овог текста, јер та мрвица значи опстанак нашег друштва, наше државе, нашег народа, нашег језика, културе, писма, јер без образовања ми нећемо од тога имати ништа. Нећемо чак имати ни ону шљиву коју нам помињу често, и за њу ће бити потребна та једна једина мрвица, јер услови климе се мењају, а само образовање може да унапреди и сачува ту потребну семенку шљиве под којом ћемо, тако кажу, једног дана као народ да се спакујемо?
Образовање је клица свега напредног, свега оног што сутра може унапредити и променити овај свет на боље, свега што може наше друштво развијати.. Зато смо потребни сада сви УЈЕДИЊЕНИ на овом важном задатку, у овом важном дану, дану очувања мрвице достојанства наставника, дану који ће трајати дуго ако му заједно удахнемо светлост. Од нас свих зависи!
Може се десити да тај ДАН никада не осване. Од нас свих зависи!
Ових дана добих питања од једног електронског медија. Уредно одговорих на сва, помало штреберски, признајем, али једино тако умем. Након што објавише чланак поводом Дечје недеље, схватих да ми остаде две трећине текста, па рекох да га метнем овде, да се не баци. Можда неко и прочита.
1. Колико дуго радите као учитељица и где?
У учионицу сам први пут ушла 1989. године, у околини Бановића, у Босни и Херцеговини, са двадесет година. Морам признати да сам једва ишчекала да у њу уђем као учитељица, јер сам о томе сањала од најмлађег школског узраста. Сусрет са мојом првом генерацијом ученика који су од мене, у то време, били млађи само десет година, био је једнако и стресан и леп. Сматрала сам да сам добро припремљена за позив, али данас знам да никада не можеш кроз теорију бити припремљен за праксу, колико год имао добро иницијално образовање.
Данас радим у малој сеоској школи у Бањи Врујци, издвојено одељење матичне школе „Милан Ракић“ из Мионице. Тренутно наставу изводим у комбинованом одељењу 3. и 4. разреда, са 12 ученика. Ако упоредим некад и сад, поражавајуће је да у тридесет четвртој години радног стажа радим у далеко оскуднијим условима него што сам их имала те 1989. године у малом босанском селу. Моја садашња школа, рецимо, нема ни фискултурну салу, ни школску кухињу, ни трпезарију, ни модерно опремљене учионице, па чак ни пристојно школско двориште. Имамо зидове, кров, таблу и креду, све исто као што су имале и генерације на почетку 20.века. Услови рада нису нимало подстицајни, не само мени, нису ни мојим ђацима, али се трудим да им ја обезбедим колико-толико подстицајну учионичку средину, јер је то најмање што могу да учиним за њих.
2. Како бисте описали учитељску професију? Шта највише, а шта најмање волите у сопственом послу?
Учитељска професија је бескрајно лепа, креативна и опуштајућа за сваког ко је ово занимање изабрао из љубави. Она пружа могућност да изразимо своју креативност на различите начине, да будемо узор неким малим људима, али и да непрестано учимо. Само они који су спремни да цео свој живот проведу у учионици учећи и надограђујући себе као учитеља, али богме и као човека, могу да уживају у својим учионицама-маштаоницама заштићени од свега што се дешава око њих, поштеђени стресова, конфликтних ситуација и свих оних непријатности које проживљавају неке друге професије. Ех, ово су реченице које бих изговорила пре петнаест и кусур година, али данас би то звучало много другачије.
Не желим да звучим мрачно, али морам признати да сам све мање задовољна својом професијом. Истина, нисам од оних који се склоне од кише, већ сам спремна и да покиснем, како бих направила какву-такву промену и правим их, и киснем, не штедећи се. Међутим, не може човек да не застане и да се не запита, има ли то све смисла. Има ли смисла давати целог себе зарад дечјих осмеха, а међу тим истим осмесима су и они који ће већ сутра бити спремни да купе диплому, да тргују утицајем, да буду „неуки“ доносиоци одлука и да се као невешти и нестручни кројачи система образовања ругају својим бившим учитељима при опредељивању буџета за образовање. Све ово тешко ће сагледати млад човек, он је склон трпељивости, толеранцији, занесен лепим моментима позива, каква сам и сама била,. Истина, кад дођеш у неке озбиљне године, све мање сагледаваш свет кроз ружичасте наочаре и све брже из ципела непоправљивог оптимисте, ускачеш у ципеле песимисте који чврсто стоји са обе ноге на земљи. С друге стране, свестан си да међу свим тим осмесима имају и они који ће се сутра борити са ветрењачама, бити прогањани од ових првих, дискриминисани и потцењивани. Због те мањине издржавам и дајем надљудске напоре да не одустанем, не само од ентузијазма, већ од целе професије.
3. Зашто мислите да је дошло до пада интересовања деце за студирање Учитељског факултета?
Учитељска професија, под овим мислим на све оне који раде у образовању, никада није била довољно плаћена, али јесте била поштована и то нас је издвајало од осталих, неретко бивајући утешна награда. Бити учитељ некада је била привилегија. У ову професију улазили су најбољи ученици и студенти, а данас је постала склониште за оне који се „нису снашли“ и за све нас који смо се ту одавно нашли и сада не видимо излаз.
Пад интересовања за нашу професију почео је деградацијом учитељског позива кроз увредљиво ниска месечна примања. Млади с правом не желе да улазе у маргинализовану професију и да за тако мали новац раде тако тежак и одговоран посао. Нама, који смо затечени у систему, све је тежа борба са ветрењачама и доносиоцима одлука, како на локалном, тако и на националном нивоу. Притерани смо уз зид да трпимо наређења пуких извршилаца, част изузецима, наредби које им у пет до дванаест, стижу од ових других који не познају материју, па прекрајају све оно што се некада огледало у угледном и поштованом ауторитету наставника, правећи од њега „несигурног ћату“ загледаног у екран и осуђеног да сваког дана пише брдо документације која никоме не треба. Из године у годину учитељима се намеће једна закрпа више, како у виду нових предмета, нових захтева, нових правилника, нових тимова, тако да наш позив постаје све више непожељан. Годинама нам се додају административна оптерећења, ниједно се не одузима, само се пришивају. Некада су којекакви подаци, извештаји и сличне форме тражени данас, за следећи месец, а данас се траже, за јуче. Велики обим задужења, непристојно кратки рокови и све веће непоштовање наставничке професије од стране ученика и родитеља, али и целог друштва и доносилаца одлука, доводи до све убрзанијег сагоревања на послу. Ово постаје све чешће и неретко се, у последњих пар година, дешава да нам искусни наставници, чак и најбољи међу нама, заувек напуштају професију. Из моје школе, у само пар претходних година, заувек је отишло неколико наставника. То се раније јако ретко дешавало.
Има наш позив и даље по коју предност, то се мора признати, али од инфлације мана предности су скоро и невидљиве. Све док се учитељ буде оптерећивао несувислим админстративним захтевима, док буде овако маргинализован слабо плаћен, непоштован од стране друштва, имаћемо празне наставничке факултете и тражићемо свећом оне који желе да раде у образовању.
Присетимо се да су почетком деведесетих укинуте педагошке академије и средње педагошке школе које су биле најбоље и непревазиђене установе за образовање учитеља, и не само њих. Имале су и одсеке за све наставне предмете, од матерњег језика до физичког васпитања. Онда су дошле деведесете, распад државе и некако паралелно и укидање педагошких академија. Уведени су учитељски факултети за школовање учитеља, али не и наставника. Зато данас, након тридесет година од укидања педагошких академија, имамо ово што имамо, неснађене наставнике предметне наставе који су се школовали за научнике, али стицајем околности склонише се под школске надстрешнице где чекају да прође то неко њихово лоше време.
4. Колико су учитељи данас цењени, у односу на период од пре неколико деценија?
Тихе и невидљиве реформе које нас ево прате од две хиљадите до данас и они који су их осмишљавали, успели су да обесмисле најлепши позив на свету и да наметањем свега и свачега, најчешће апсолутно непотребног, огаде посао и отежају га до тих граница да се све чешће чује, како међу мојом генерацијом, тако и међу млађом: „Ово је неодрживо, чим ми се укаже нешто, напуштам образовање заувек!“ Зашто се то дешава? Просто зато што данас, мене као учитељицу, од скоро тридесет пет година радног стажа постављају у ситуацију да морам испуњавати формалности у виду сулуде администрације и да за ту сврху дневно одвајам озбиљно време. Присиљена сам да крадем време од својих ученика и од креативне наставе како бих испунила форму од које моји ученици немају апсолутно никакву добит.
Ми смо већ одавно у образовно-реформском ћорсокаку из којег се сигурно нећемо извући, ни брзо ни лако, а на питање зашто, долазим само до тога да ће у новој ери, у коју смо већ ушли, образовани људи бити све мање потребни. Образовање, не само у Србији, у целом свету пролази кроз велику кризу и није имуно на све оно што се дешава на његовим маргинама. Све је ближе нека нова парадигма образовања у којој ће носиоци образовног процеса бити машине, а „живи“ наставници спорадични случајеви, у зависности од тога колико која држава жели да уложи у своје образовање. Србија ће несумњиво имати једну једину машину која ће учити све генерације све предмете, јер док други пију, ми пијуцкамо и тако мало, ситно, живуцкамо.
U period od 26-29. maja, 2022. godine, u Sarajevu je održana Četvrta regionalna konferencija nastavnika iz država sa prostora bivše Jugoslavije. Konferencija se realizuje pod nazivom “Svijet obrazovnja briše granice”, a najvažniji cilj konferencije je podsticanje regionalnog umrežavanja najboljih vaspitača, učitelja, nastavnika, profesora, strunih saradnika i po prvi put i direktora iz država sa prostora bivše Jugoslavije u cilju vidljivosti njihovog rada i stvaralaštva. Njihov inovativan rad neosporno je pokretač i formalnih obrazovnih reformi za kojima vape sve države u regionu.
Konferencija je ugostitila više od 200 nastavnika iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Hrvatske, Crne Gore i Slovenije, a organizovana je tokom četiri dana, na sledeći način: Prvog dana, 26.maja, 2022, konferecnija je svečano otvorena od strane Željane Radojičić Lukić, idejnog tvorca i jedne od dvije osnivačice Asocijacije i autorke priznanja Najbolji nastavnik i priznanja Najbolji direktor EX YU.
Željana Radojičić Lukić, osnivač Asocijacije NN EX YU
Na svečanom otvaranju, osim osnivačice ove Asocijacije, prisutne je pozdravila Naida Hota Muminović, ministrica za obrazovanje i odgoj Kantona Sarajevo, predstavnici Kantona Sarajevo, predstavnica Instituta za preduniverzitetsko obrazovanje i Suada Karić, jedna od najboljih nastavnica EX YU 1.generacije koja se obratila u ime domaćina. Drugi dan konferencije započeo je posetom sarajevskim školama, a nakon toga svi prisutni su aktivno učestvovali u ambijentalnoj radionici pod nazivom Ukusi, mirisi, zvukovi i dodiri Sarajeva tokom kojie su prisutni putem QR kodova usmeravani da se upoznjau sa Sarajevom svim svojim čulima, a da nakon toga unutra svojih grupa kreiraju jedan video zapis i da ga podele putem društvenih mreža. U večernjim satima drugog dana konferencije organizovan je Sajam obrazovanja na kojem je učestvovalao 37 škola koje su predsatvili nastavnici i na taj način ceo region je imao priliku da stekne uvid u njihove školske, lokalne, navionalne i međunarodne projekte. Bila je ovo sjajna prilika za promociju pojedinih dobrih škola I predškolskih ustanova regiona i odlična afirmacija isto tako dobrih vaspitača učitelja, nastavnika i direktora. Tokom Sajma obrazovanja izloženi su najbolje osmišljeni bedževi i suveniri koje su kreirali nastavnici regiona na temu “Svijet obrazovanja briše granice”. Izložba je bila takmičarskog karaktera i imala je cilj povećanja vidljivosti obrazovanja i nastavničke profesije u svih 6 država regiona. Nakon Sajma obrazovanja organizovano je umetničko veče tokom kojeg su predstavljene knjige za decu nastavnika regiona. I ovaj događaj govori da su nastavnici svestrani da se osim pučavanja i vaspitanja bave i stvaranjem umetničkih dela, poput pisanja knjiga, stripova, poezije, slikanje, sviranja, komponovanja…
Umjetničko veče Najboljih nasatvnika EX YU
Treći dan konferencije počeo je spontanim upoznavanjem nastanka i rada Asocijacije koje je moderirao Aleksandar Hršum, a tokom kojeg se od Smilje Mrđe i Mirsade Šabotić, dobitnica titule Najbolji nasatvnik EX YU iz Bosne i Hercegovine i Crne Gore, saznali da je veliki rad uložen u stvaranje jedne ovakve mreže, da tek sledi veliki posao u cilju veće i vidljivosti ove nastavničke mreže. Prisutni su tokom njihovih obraćanja mogli shvatiti da ANN EX YU nije samo obrazovna mreža nastavnika i direktora, nego mnogo više od toga. Asocijacija je čuvarka mira i sigurna nastavnička kuća u regionu koja ima misiju da putem rušenja nagomilanih stereotipa i svega onog što nosi sa sobom Zapadni Balkan, neguje toleranciju, obrazuje i vaspitava mlade ljude koji će umeti čuvati teško stečeni mir. Nakon obraćanja ovih svojevrsnih heroina obrazovanja Zapdnog Balkana usledio je performans kojeg su zajedničkim snagama realizovali činioci zlatnog trougla, učenici, nastavnici i roditelji Balkana. Prisutni su na jedan opušten i spontan način, na momente začinjen pravom dozom humora, mogli saznati šta je ova mreža radila tokom pandemije, da je uz podršku sjajnih nastavnika regiona osmišljeno i pokrenuto čak tri međusobno slična, a opet potpuno različita projekta i to: BALKANSKa ZBORNICA, BALKANSKA UČIONICA i BALKANSKI RODITELJSKI SASTANAK, u kojem su rame uz rame tokom dve godine učestvovali učenici, nastavnici i roditelji dece Balkana. Nakon performansa usledilo je plenarno obraćanje nastavnika i direktora regiona, a nešto kasnije su uživali u sadržajnoj Panel diksusiji u kojoj su učestvovali najbolji od najboljih nastavnika i direktora regiona. Tokom ovog panela namera organizatora je bila da se čuju suprotstavljeni stavovi direktor ai nastavnika na temu “Nove ideje za novo vrijeme”, ali su svi prisutni bili iznenađeni sličnošću stavova između dve u javnosti suprotstvaljene strane, realizatora nastavnog procesa i donosilaca odluka. Ovo je samo potvrdilo činjenicu da posebni nastavnici i isto tako posebni direktori nemaju dijametralno suprotne stavove, nego im je dobrobit učenika i škole na prvom mestu.
Ulesniic 4.regionalne konferencije
U popodnevnim satima trećeg dana konferencije proglašena je 4. generacija Najboljih nastavnika, njih 27 odabranih strogim kriterijumima između više od nekoliko stotina prijavljenih vaspitača, učitelja, nastavnika, profesora i stručnih saradnika iz 6 država sa prostora bivše Juge. Titula nosi simbolični naziv Najbolji Nastavnik, iako se pod tim nazivom misli na sve one koji čine douniverzitesko i univerzitetsko obrazovanje, kreirana po ugledu na titulu GlobalTeacher Prize, najveću globalnu nastavničku nagradu.
GENERACIJA – NAJBOLJI NASTAVNICI EX YU:
Admira Koničanin, Tehnička škola u Tutinu, Tutin, Republika Srbija
Aleksandra Živković, OŠ „Dušan Jerković” Inđija, Republika Srbija
Danijela Klajn, OŠ Rugvica, Republika Hrvatska
Danilo Kovač, Gimnazija Banja Luka, Bosna i Hercegovina
Dragica Vukčević, OŠ „Božidar Vuković Podgoričanin“ Podgorica, Crna Gora
Dušica Marković, OŠ „Stefan Nemanja” Niš, Republika Srbija
Edita Kevro, OŠ „Drežnica“, Mostar, Bosna i Hercegovina
Iris Stantić Miljački, „Vladimir Nazor“ Đurđin, Republika Srbija
Olivera Ivanović, PU „Dragoljub Udicki“ Kikinda, Republika Srbija
Azra Šoše, JUOŠ Potoci, Mostar, Bosna i Hercegovina
Selma Kopić, JUOŠ „Sjenjak” Tuzla, Bosna i Hercegovina
Snežana Kalamković, OŠ „Prva vojvođanska brigada” Novi Sad, Srbija
Snežana Filipović, „Prva beogradska gimnazija“ Beograd, Republika Srbija
Snežana Pejović, JU OŠ „Mrkojevići“ Bar, Crna Gora
Snežana Stević, JU OŠ „Aleksa Šantić“ Osmaci, Bosna i Hercegovina
Tatjana Popović, JU OŠ „Vlado Milić” Podgorica, Crna Gora
Vedran Zubić, JU „Gimnazija Dobrinja“ Sarajevo, Bosna i Hercegovina
Vesna Čabarkapa, JU OŠ „Anto Đedović” Bar, Crna Gora
Vesna Prugić Mileusnić, Elektrotehnička škola „Mihajlo Pupin“ Novi Sad, R. Srbija
Žanela Pažin, JU OŠ „Vuk Karadžić” Trebinje, Bosna i Hercegovina
Olivera Potić, Francuska škola u Beogradu, Beograd, Republika Srbija
Nezrina Šaćirović, OŠ „Dositej Obradović“ Novi Pazar, Republika Srbija (Priznanje za herojsko djelo)
GENERACIJA – NAJBOLJI DIREKTORI EX YU: Ovaj put proglašena je i prva generacija Najboljih direktora EX YU, njih 6 iz 5 država. Moramo napomenuti da ni u jednoj od 6 država sa prostora EX YU ne postoji nijedno priznanje, nijedn anagrada koja pokriva samo direktore obrazovnihustanova, pa je ovo prva takva nagrada na ovim prostorima. Nosioci titule NAJBOLJI DIREKTOR, odnosno 1.generacija Najboljih direktora EX YU su:
Aleksandar Jovanović, OOOU ,,Krste Misirkov“ Kumanovo, RS Makedonija
Benjamin Hedžić, Gimnazija Obala, Sarajevo, Bosna i Hercegovina
Dušan Milovanović, Politehnika – škola za nove tehnologije, Zemun, Srbija
Igor Matijašić, Bregana, Hrvatska
Sanela Popović, Gimnazija Livno, Livno, Bosna i Hercegovina
Vesna Stanimirović, Predškolska ustanova ,,Stonogica“ Sremska Mitrovica, Srbija
Nagrađeni nastavnici
GENERACIJA – PUNOPRAVNI ČLANOVI EX YU: Tokom svečane dodele priznanja najboljim nastavnicima i direktorima regiona, u Asocijaciju su primljeni novi punopravni članovi iz svih 6 država.
GENERACIJA – AMBASADORI ANNEX YU: Praksa organizatora je da svake godine imenuje nove ambasadore koji ne dolaze direktno iz sveta obrazovanja, ali imaju sa njim barem nekih dodirnih tačaka. Ove godine su to Aleksandar Hršum i Nikola Vučić, obojica novinari iz Sarajeva i članica gradskog veća Grada Niša, dr Marija Ranđelović.
Emocije prisutnih učesnika se nisu mogle sakriti
Treći dan je završen izletom na Vrelo Bosne i simbličnom vožnjom kočijama 4. generacije Najboljih nastavnika, 1. generacije Najboljih direktora i 4.generacije ambasadora ANNNEX_YU. Bila je ovo još jedna prilika da se najbolji nastavnici regiona okupe, razmene svoje ideje i iskustva, da predstave svoj rad i školu, kao i državu iz koje dolaze. Kao i na prethodne tri, i četvrta konferencija otvorena je i zatvorena uz zvuke pesme Zemljo moja od Ismete Dervoz, a ova pesmma je i zvanična himna ANNEX_YU. Veliko osveženje Asocijacije je mreža volontera, kako Sarajeva, tako i gradova širom regiona koji su zajedničkim snagama izneli 4.konferenciju bez bilo kavih projektnih ili bilo kojih drugih finsijskih sredstava. Volonteri Sarajeva su prisutne podstakli da već sada pokrenu volontersku zajednicu pod nazivomm Volontirajmo zajedno i da na vreme pripreme 5.konferenciju koja će se organizovati u Zagrebu, jer su nastavnici Hrvatske simbolično preuzel ZVEZDU od bosanskih domaćina koji su je čuvali od beogradske konferencije do sada. Očekuje se da se 5.ANNEX_YU konferencija, najverovatnije, desi krajem 2022.godine, jer je želja većine članova Asocijacije da se ritam okupljanja nastavi dešavati dva puta godišnje, kao i pre pandemije koja nas je samo na trenutak zaustavila.
Željana Radojičić Lukić
Osnivač ANNEX_YU: Finalista Global Teacher Prize Osnivač Edu Balkan zajednice Ambasador Varkej fondacija
Шта је дјетињство друго, него радозналост и игра уз коју одрастате у људе са богатим унутрашњим свијетом?
Библиотека на коју се читалац навикне од најранијег дјетињства остаће му блиска кроз читав живот, а његова потреба за читањем-животна потреба.
Ми из просвјете образовањем се бавимо на сваком кораку и у сваком тренутку и стално присутан проблем, више волим рећи, изазов је како мотивисати ученике на читање књига.
Жеља свих просвјетних радника је да дјецу школа стварно припреми за живот, да их научи како да стварају, како да комуницирају.
Посебну пажњу ћу у овом свом осврту посветити овој књизи као изузетном методичком средству које на иновативан, забаван и другачији начин изазива на читање, а добро сви знамо колико није лако бити нов и другачији.
Добра мотивација је основни предуслов да дође до потпуне рецепције књижевног дјела. То је основни услов да се постигну бољи ефекти у развоју трајних позитивних особина и моралних вриједности младих.
Све чега се дотакнемо и што погледамо, ако смо довољно мотивисани, може да нам донесе знање, показујући нам да је природа пут до авантуре, али истовремено и пут до осјећања.
Право је чудо како те мале главе, ако су мотивисане и заинтересоване, оно што сте ви осмислили, својом маштом још више развију и надограде.
Дјецу занимају књиге у којима могу да препознају свој живот и вријеме у коме живе.
Књига за дјецу мора да буде привлачна, модерна, да има дух и топлину.
Шта се догоди када се креативност, искуство и љубав према едукацији удруже у једном циљу?
Догоди се феноменална едукативна књига, играчка, уникатна, забавна, интерактивна књигаза дјецу. Догоди се „Јесења гозба са вилом Босиљчицом“.
Док читамо, не можемо се одупријети утиску да пред собом имамо, у најмању руку, бајку.
Бајка је чаробни штапић и доказано претвара нерасположење у знатижељу, умор у ведрину, љутњу у слатки орашчић који крцне и раствори се. Бајка распирује смишљање и размишљање.
Оно по чему се ова књига издваја од других јесте промовисање учења са смислом и критичког мишљења, што су вjештине неопходне за XXI вијек.
У школском плану и програму настојимо да бирамо необичне књиге које помјерају границе и развијају дјечију радозналост. Оне провоцирају истраживање, дијалог, отварају питања, воде на сигурном руком кроз одрастање,
Дијете ће увијек и без грешке одабрати добру илустрацију.
Ауторка је изврсним илустрацијама, едукативним садржајем, топлим и ентузијастичним приступом, рјечником прилагођеном дјеци, али и истовремено другачијим и иновативним, приказала на сликовит, забаван и духовит начин један љепши свијет.
Посебност књиге су „Чаробнастични изазови“, у којима су питања, налози и задаци логички повезани са садржајем и упућују ученике на различите когнитивне активности и подстичу их на стваралачко мишљење и истраживање. Методичка апаратура прилагођена је настави у којој се усвајају одговарајућа функционална знања. Књига доприноси развијању дјечије креативности, подстицању, унапређивању стваралачких метода у образовању, његовању бољих односа међу људима и према природи.
Књига ће научити дјецу да воле природу, и надам се, бар мало допринијети даизрасту у људе који брину о животној средини. Нпр. биљни свијет, приказан у књизи, је веома разноврстан, и на пријемчив начин је о њему говорено у књизи.
Ова књига нас учи да је писање игра, љубав, повратак у дјетињство, враћа вјеру у магију читања и игру која може да буде добар пут ка учењу. Зато ову књигу поредзабавног и емотивног момента, сјајних прича, авантура и доживљаја главних јунака, карактерише и едукативни карактер, који су деца препознала и прихватила.
Оригинална, динамична прича са много необичних података и језичких игара која показује како машта може да побољша свијет и буде незамјењива забава.
„Јесења гозба са вилом Босиљчицом“ јача малишана који вјерује у себе, машта и кроз игруучи о свијету у коме живи. Мождаће баш неко дијете, од овдје присутних, бити будуће велико име које ће промијенити ток умјетности и науке.
У Билећи, 26.11.2021.
Мирјана Сворцан Тољ
професор српске књижевности и језика
ЈУОШ „Свети Сава“ Билећа
О ЧАРОБНОМ УНИВЕРЗУМУ
У данашње вријеме, када је дјеци све доступно на „клик“ и када се већина њихових активности свела на превлачење прстом преко екрана „паметних“ уређаја, имати овакву књигу у рукама, неизмјерно је богатство. Прва књига Жељане Радојичић Лукић, чији је рад у васпитању и образовању високо вреднован, читаоце осваја својом њежношћу, разиграношћу, маштом, љепотом, ведрином.
Књига „Јесења гозба са вилом Босиљчицом“ саткана је од збивања која узбуђују и разгоријевају машту читаоца. Када је отворите, имате осјећај да сте се изненада нашли у неком другом, чаробном универзуму. Томе умногоме доприносе величанствене, живописне илустрације, којима је књига обогаћена.
Велику вриједност овој књизи даје језик и стил којим је писана, а он је чаробан. Мисли су брижљиво обликоване, реченице језички чисте. У њима су, са пуно љубави, уткане живописне, помало архаичне ријечи и изрази, неизмјерне љепоте. И што је веома важно – књига је писана ћирилицом. Нашом ћирилицом која се пише срцем.
Читајући ову књигу осјећамо мирис кухиње наших бака, мирис шпајза, враћамо се у дјетињство. А то присјећање на дане дјетињства, то враћање дјетињству има необичну љепоту и увијек је драго када се јави.
Главни јунаци- дјевојчица Митра и дјечак Лука, ђаци виле Босиљчице, промовишу врлине као што су оригиналност, упорност, вјера у себе, одговорност, самопоуздање, креативност, а које би сви ми требало да развијамо код дјеце, у свакодневном раду са њима. Јер, врлине које се изграђују у дјетињству, заправо су темељ здраве и успјешне личности. Имена главних јунака симболишу традицију нашег народа. Прва асоцијација нам је на наше православне, јесење празнике – Митровдан и Лучиндан. Кроз лик виле Босиљчице направљена је паралела између мајке и учитељице, јер су те двије особе заправо стуб развоја сваког школарца. Овим се шаље јасна порука да између родитеља и учитеља не смије постојати „раздор“ и да су они увијек на истој страни, на страни дјетета, у циљу његовог срећног учења, срећног одрастања.
Књига „Јесења гозба са вилом Босиљчицом“ побјеђује вријеме, љепота извире из њене сржи и сигурно ће се издвојити као посебна и успјешна књига, коју ће радо читати дјеца, њихови родитељи, учитељи, васпитачи и сви они који маштају, који су у души још увијек дјеца.
Ишчитавајући књигу „Јесења гозба са вилом Босиљчицом“ схватила сам да преда мном стоји изазов који може да носи богатство писане речи. Још када је потпомогнуто снагом чистог срца и мудрошћу свемира јасно је да пред собом имам раритет у дечјој књижевности.
Вјештим пером чаробњака, повезујући традиционалне вриједности и нашу стварност, Жељана Радојичић Лукић открива нам један нови свијет у ком закорачити значи пронаћи све нове вриједности заспале у нама, пронаћи пут до њих и оживјети их. Кроз свијет маште показује нам како овај пут којим смо закорачили може и те како бити чаробан, безвремен, трајан. Овом књигом уткан је пут у један нови вишедимензионални свијет. Свијет који побјеђује вријеме.
Књигу илустровала Ане Григорјев
Ако су дјеца „украс свијета“ – ова књига је њихов чувар, њихова постојбина, чувар најчистијих дјечијих срца.
Заголицати машту једном дјетету данас, у свијету вишестепене информатичке писмености, гдје све може и све је доступно, у свијету који нас несумњиво води у један трансхуманизам, изникла је једна идеја ткана најчистијим покретима душе и људског срца, преточена у чаробни свијет дјечије игре гдје опет све може у једноставности игре и дјечијег доживљаја.
Појавила се у прави тренутак да својом „Јесењом гозбом са вилом Босиљчицом“ спријечи надолазећи мрак који обухвата најтананија дјечија осјећања и својим другачијим погледом пружи им наду и освјетли пут којим треба да иду.
У својој „Луци врлина“ вила Босиљчица је васпитач и пут у њихову бољу будућност.
Карике, које су саставни део живота и које се само у дјетињству слажу, она вјешто увезује и тако их учи и помаже им да разумију важност истих и начин како их освојити. А те карике нису ништа друго већ одговорност, искреност, радозналост, поштење, повјерење, упорност, љубав – врлине које се у дјетињству изграђују и темељ су здравог и успјешног човјека.
Снага ријечи у комбинацији са мудрошћу једног чистог срца, тај божански дио бића који нам на длану безусловно поклања ова надасве надарена списатељица је један мали трен када се бог материјализује, овог пута кроз ријеч и дух Жељане Радојичић Лукић.
Хвала овој дивној Божици на откривању небеских дарова кроз јединственост ријечи и слике. Као што бива: „Сваки крај има свој почетак“, а ова књига једно чаробнастично трајање!
Kako da deci učenje postane zanimljivo a odlazak u školu radost? Zašto je potrebno da deca uče mnogobrojne podatke i činjenice, dok se o vrlinama kao što su samopouzdanje, upornost i kreativnost – malo govori?
Knjiga „Jesenja gozba sa vilom Bosiljčicom“ pisana je da bi putem igre i nenametnutog istraživanja motivisala najmlađe da cene navedene vrline, kao i da nauče da prepoznaju pozitivne strane snalažljivosti i radoznalosti koje će im biti potrebne u različitim životnim situacijama.
„Jesenja gozba sa vilom Bosiljčicom“
O knjizi i o pristupu dečjem obrazovanju razgovarali smo autorkom, učiteljicom Željanom Lukić Radojičić, koja je povezala staro i novo, preplićući elemente iz naše starine sa današnjim životom, a motive i likove iz naše klasične književnosti sa detaljima iz savremenog života dece.
Razgovor vodimo u Čarobnom selu, koje zaista postoji u jednom kutku Srbije.
Odakle ideja za jednu ovakvu knjigu?
– Ovo je prva knjiga iz edicije „Čarobno selo“ i nastala je kao nastavni materijal u okviru istoimenog obrazovnog programa zasnovanog na celovitom pristupu učenju. Program je utemeljen na igri i učenju putem sopstvenog iskustva, izvan učionice.
Činjenica je da je dete celovito biće i da bi bilo neprirodno odvajati nastavno gradivo u posebne fioke i na taj način mu otežavati proces učenja. Zato sam se opredelila da poštujem dečju potrebu za igrom koristeći celovit pristup izučavanju različitih disciplina u podsticajnoj sredini.
Program je utemeljen na igri i učenju putem sopstvenog iskustva, izvan učionice.
Zaključujem da je ova knjiga za vas bila i lični izazov. Jesam li u pravu?
– Moj lični izazov je jačanje kreativnih potencijala i spontano „uvlačenje“ dece u igru jer se tako najlakše i najbrže usvajaju funkcionalna znanja. Kroz problemske situacije i izazove deca se uključuju u aktivan proces učenja i angažovanja. Devet kratkih bajkovitih priča navodi ih na razmišljanje o isto toliko tema u kojima su integrisani nastavni sadržaji različitih predmeta. Ako se knjiga čita u učionici, učitelji imaju mogućnost da realizuju zanimljive integrativne sadržaje koji vode do funkcionalnih znanja.
Kroz knjigu „Jesenja gozba sa vilom Bosiljčicom“, namenjenu istoimenom modulu, decu vode jesenja vila Bosiljčica, devojčica Mitra i dečak Luka. Svakoj od vrlina posvećena je priča sa ilustrovanom stranicom – autorka je na taj način želela da naglasi značaj vrlina i decu podstakne na promišljanje o njima. Radnja svih priča odvija se u jednom skrivenom komadiću Srbije, u Luci godišnjih doba.
Mitra i Luka čitaocima otkrivaju svoje maštovite avanture pune čarobnih doživljaja, poput putovanja po domovini i svetu, ali i iskustvenog učenja u vajatu, špajzu, na pijaci ili pod otvorenim nebom. Sve te avanture dešavaju se tokom jeseni na selu, za vreme vladavine vile Bosiljčice i trajanja Jesenje gozbe. O ostala tri godišnja doba uskoro – u naredne tri knjige.
Učiteljima se ostavlja mogućnost da, u zavisnosti od afiniteta, razvijaju odgovarajuće kompetencije kao što su digitalna, finansijska, ekološka i medijska pismenost i preduzetništvo. Sve to sprovodi se tokom sedmičnih modula zasnovanih na principima srećnog učenja.
ОКАЧИ БИОГРАФИЈУ МАЧКУ О РЕП, А СА ЊОМ И СВЕ ШТО СИ УЛАГАО У ОБРАЗОВАЊЕ ПУНЕ 32 ГОДИНЕ!
Након моје молбе, из јуна месеца 2021.године, коју сам упутила управи школе у којој радим од 1994.године, а у којој молим да ми се омогући прелазак у матичну школу из издвојеног одељења, добила сам службени одговор следеће садржине:
Део одговора директора школе „Милан Ракић“ из Мионице на молбу учитељице Жељане за прелазак у матичну школу
Моја реакција на ову одлуку директора школе, у почетку је била тиха, некако помирљива, тако рећи нисам ни реаговала на Наставничком већу на којем је ово и усмено саопштено. Ћутала сам. Остала достојанствена и борила се у себи. Међутим, онда се само десила „провала емоција“, као када се обруши брана, само што су овде прелиле емоције. Огромна врста разочараности из које изађе и овај кратак текст који објавих на ФБ мрежи:
„ДОЖИВЕХ И ПРИЗНАЊЕ ОВЕ ВРСТЕ! ПОНОСНА, КАО И УВЕК!
ПРИЗНАЊЕ КАКВО ИМАЈУ ПРИЛИКУ ДОЖИВЕТИ САМО РЕТКИ!
Да, знам неке колеге из Србије који су доживели слична признања од својих школа. То се углавном тумачи као неки вид казне, али ето ја то не бих назвала тако. Некако сам сигурна да је ово прави начин да се покаже ко је ко у школи, ко коси, а ко воду носи, и да тај што годинама носи и преко својих могућности, сада понесе много више у лошијим условима рада. Дупло. Шта му фали? Може он то, па он је најбољи, је ли тако или није?
Дакле, ово изнад је одговор директора школе на моју молбу, упућену крајем јуна, у којем молим да, након 32 године радног стажа у селу, пређем у матичну школу. Осетила сам потребу да се опробам и у градској школи, да тестирам своје иновације и у варошким условима рада, али понајвише из потребе да мало успорим узнапредоване болести сакупљане деценијама по шупљим и незагрејаним учионицама. Ето, сада знамо и одговор на моје питање подељено овде са вама, да ли има места за сеоску учитељицу у градској школи. Нема. Тачка. И шта сада? Ништа, идемо даље, радно, вредно, како једино и умем. Учитељ се рађа, њега ништа не може да промени, он се даје у свим условима једнако, упркос признањима ове врсте. Хвала свима, не морате да честитате!“
Овде је ЛИНК до овог ФБ поста и реакција пријатеља. Хвала им свима, након њихових реакција било ми је још теже и нисам ни успела да све прочитам и свима одговорим, као што увек и практикујем. Некако, када прочиташ све те речи и подршке и утехе и дивљења, схватиш да ниси сам, али те то још више ражалости јер тада се подсетиш да ниси једини такав, заборављен, непоштован и скрајнут. А то онда боли, јако боли.
Да се разумемо, нисам се ја разочарала у директора школе, таман посла. Познајемо се дуго. Он је само донео одлуку, онакву какву је проценио адекватном. И то је уреду. Разочарала сам се у своју процену да ће неко имати слуха за моје потребе. Разочарала ме помисао на моју убеђеност да ће мој захтев за прелазак у матичну школу, након 32 године у просвети, неко сагледати људски и стручно, да ће сваку моју реч осветлити са свих страна и проценити основ да то заслужујем, али да се можда нису створили најбољи услови или позвати ме на колегијалан разговор. Понудити да заједно нађемо решење, а не одбити као да одбијаш некога ко ти се први пут обратио. Повредило ме је и образложење, да ми је директор већ много чинио, а ја се питам шта ми је то чинио, а да ми није припадало, мени или мојим ученицима? Какве услуге ми је то испуњавао, а другима није? Поредила ме је и реченица да се трошкови пута увећавају, ако знамо што знамо. Нисам ја очекивала позитиван одговор зато што је моја радна биографија импозантна и што би сваки перспективан директор пожелео да има радника са таквом биографијом, коју би могао користити на милион позитивних начина да унапреди рад установе, него због праведности и равноправности свих запослених.
Хајде да запоставимо квалитет рада, успехе, награде, промоцију школе на милион начина, и све што сам урадила за образовање Србије, за моју школу, општину, за децу коју сам учила и које сам укључивала у пројекте, које сам умрежавала и афирмисала… Хајде да гледамо само мој радни стаж проведен у сеоској школи. Ја немам један једини дан проведен у градској школи, ако занемаримо једну ратну годину у једном градићу који је био у окружењу целу ту годину рата, када сам пре подне радила у градској школи, а поподне у окружењу које је гађано из часа у час. Добро је, преживела сам, ишта страшно? Знам да има много учитеља у Србији који су исто провели цео век у селу. Живе на селу и од села. Неки од њих не би никада ни да покушају да се уклопе у неке друге услове рада, и то ја поштујем. Не бих ни ја никада пожелела да тражим прелазак у ту варошку школу да се услови рада нису променили и то много.
КАКВИ СУ ТО УСЛОВИ РАДА У МОЈОЈ СЕОСКОЈ ШКОЛИ И ЗАШТО ВИШЕ НИШТА НИЈЕ ИСТО?
Зграда је у почетку, тих деведесетих, када сам ту почела да радим, била колико толико удобна за рад, али доста хладна и неподстицајна, као и већина сеоских, а богме и градских школа, у то време. Као млад учитељ, на почетку 2000-тих одлучујем да мотивишем родитеље мојих тадашњих ђака, да направимо подстицајну средину за учење. Веровали су ми. И ја сам њима. Подржали су ме. Без изузетка. И гле чуда! Убрзо је та празна и суморна учионица постала синоним за најкреативнију учионицу Србије, па и шире. Сви смо тада били јако поносни, сви, цео златни троугао. Ђаци, њихови родитељи и ја њихов млади учитељ. Тај понос изнедрио је још више мотивације и инспирације, код свих нас. Колико сам ја њих мотивисала и надахњивала, толико су они мени враћали. Генерације мојих ђака и родитеља су, две деценије након тога, улагали, заједно са мном, у ту учионицу, у сваки њен детаљ, трудећи се да сваке године постане подстицајнија, лепша, креативнија. И била је.
Директори школе су се мењали, пар њих, али сви са потпуно истим односом према креативности, према ентузијазму, према спремности и одлучности једаног посвећеног и високо мотивисаног појединаца да позитивно утиче на заједницу, окупља је, мотивише, укључује у акције и заједно их са њом и реализује. Имала сам осећај тада, а и даље је у негде пригушен, али сачуван, да мојим директорима то није нимало пријало. Можда им је чак и сметало. Као да је мој рад некако реметио њихову посивелу празнину и праву линију којом су слепо ходали. Можда претерујем. Мада, јасно се сећам се једне прилике када у наше место долазила делегација угледних стручњака из Београда и када су пожелели да посете ту нашу необичну учионицу. Неки од тих директора, искрено, не сећам се ни ко је тада директоросивисао, али се сећам тог пренемагања и потребе да некако насилно затури кључ од школе и да спречи посету тој учионици. Сада се више и не сећам, али мислим да на крају кључ није нађен, али јасно памтим та моја осећања разочараности и туге. Осећања, лепа или ружна, остају заувек. Она се не заборављају ни када све чињенице заборав однесе.
Погледајте ГАЛЕРИЈУ! А онда долази време друштвених мрежа и прилике да се постане видљив, па тако и та учионица излази из сенке. Није нам, на срећу, више требао онај кључ од школске зграде који се негде затурио. Био је довољан само један клик и учионица, таква каква је била , угледала је светлост дана. Провела сам у њој најлепше године мог професионалног рада, тестирала милион иновативних идеја, уживала са својим ученицима неколико генерација. На некој наградној игри од фирме која израђује подове добисмо под као награду за најкреативнију учионицу, а након тога често смо добијали различите поклоне које сам користила у настави, попут различитих уређаја, пилатес лопти, књига, енциклопедија и сл.
Испорбавамо награду
Једини излет из учионице десио се 2015-2016. када сам отишла у МП, из којег се поново враћам својим ђацима у тој истој малој сеоској школи. То изазива салву чуђења мог окружења, мојих колега, родитеља, али мени је то било сасвим природно и нормално. У то време добила сам пар стварно изазовних понуда за посао у Београду, али ми је све то некако деловало недовољно добро, недовољно изазовно, креативно и лепо. Проценила сам да је посао учитеља оно што ми тада поново одговара и што ће ми угрејати охладнелу и исцепану душу пуну рана и ожиљака којима је потребан велики мелем. То су могли бити само моји ђаци, и нико више. Нисам тада тражила прелазак у матичну школу, можда би тада била молба реалнија, ко ће га знати, али ја тада нисам имала ту врсту потребе, а не бих ни сада да се услови рада нису драстично променили.
Пилатес лопте – дар добрих људи
Јасно се сећам из тог времена и односа директора школе према мени, било је ту некаквог мањег уважавања, не могу да кажем. Чак смо тада, други пут за двадесет година грађења подстицајне средине, добили од школе 15 празних саксија, земљу за цвеће и фарбу да сами офарбамо похабане клупе и столице. Нешто пре тога добисмо и венецијанере за прозоре. Мало ли је. Не могу вам описати тај осећај захвалности који сам осећала тада, а и сада. Ценим то, иако је било тако скромно и сувише касно, али десило се.
Наградни под за најкреативнију учионицу у Србији
Желим да знате и ово, важно је ради данашњег тренутка. Те 2016, у јесен, придружујемо се иницијативи, наставнице српског језика, и укључујемо у акцију прикупљања књига. Убрзо ширимо ову акцију, уз подршку познатих личности, и покрећемо прикупљање средстава за дограђивање школске библиотеке. И гле чуда, акција се шири, људи уплаћују донације, чак нам неко од драгих људи прави и сајт за сакупљање донација, довозе нам добри људи књиге са свих страна, шаљу писма подршке, ма чудо се дешава. Зашто вам и ово пишем, зашто је ово важно? Убрзо, тих дана, јесени 2016, стиже наредба од школе да све обуставимо! Зашто? Школа ће се реновирати, нема потребе, кажу нам, да изигравамо мученике и тако компромитујемо и школу и општину. Добро!???Али сазнајемо да они заиста планирају велико реновирање, да су прибављена средства, да се ради пројекат. То је озбиљно. Моји родитељи су самоиницијативно, у међувремену, писали Влади Србије, МП, Председнику државе. И стварно је истина! Добили су и писмено обавештење да се реновира школа у Горњој Топлици. Слике пројектне документације круже около, долазе неки стручњаци у школу, мере и премеравају около и у школској згради, раде се истраживања земљишта, буши се и шта све већ. Убедљиво, нема шта.
Стрпљива, обрадована, радујем се и убеђујем родитеље својих ђака да ће бити реновирана школа, да се сви стрпимо. И??? Стрписмо се! Све уз осмех, као заштитни знак. Ево, до сада!
Е сада је све другачије. Лошије и очајније. Број ученика се смањио, јер родитељи не желе да њихова деца похађају школу у запуштеној школској згради. Они не желе да се њихова деца играју у непокошеном и запуштеном школском дворишту! Не желе ни да њихова деца први пут уђу у фискултурну салу тек у средњој школи. Родитељима проблем представља и немогућност исхране у школи, јер школа нема ни трпезарију, а ни ђачку кухињу. И тако. Нижу се незадољства, једно, по једно.
Ђак, по ђак, мање. И изгубисмо ми прошле године једно одељење, а следеће губимо још једно. Ето, зато сам тражила прелазак у матичну школу. Немам више снаге да крпим рупе, да са родитељима фарбам дотрајало, да изводим наставу у неусловном објекту, да се преко зиме сви мрзнемо и радимо у јакнама и рукавицама, да улажемо дане и дане рада да покрпимо што се покрпити може. Некад сам могла, а више, не да не могу, ја то више не желим. Моје здравље одавно није идеално, а није ни за причу колико и како је начето. За то време, моје колеге у Мионици су добили реновиран објекат који је први пут изграђен 2000. У то време када је саграђен, након мионичког земљотреса, био је најлепши школски објекат у Србији. Након само дваведесет година он је поново реновиран, што се каже од главе, до пете. Нема рупа, нема крпљења зидова и, нема фарбања намештаја, нема небезбедног дворишта, а има све. Ето, зато је једна сеоска учитељица пожелела да пређе у варошку школу, само зато, не из било каквог хира или ко зна чега.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА! Пре ове одлуке директора, мислила сам да сам, свим трудом и одрицањем за тај сеоски школски простор и ту сеоску децу, заслужила барем мрвицу поштовања. Сада знам да нисам и да треба још да се трудим. Тако ли је? Ако, и треба тако деловати и искоренити све те надобудне ентузијасте који измишљају из досаде неке идеје, спроводе их у тишини, воле своје ђаке и свој посао. То све треба искоренити и то под хитно. Један корен ће бити мање, сигурно.
НАСТАВАК, 1.септембар, 2021.
Улазим јутрос, првог дана школске године, у горе поменуту најкреативнију учионицу Србије. Запахну ме влага и буђ, а поглед ми се прикова у запрљане и неокречене зидове који су сачекали моје нове ученике на самом почетку школске године. Школа неокречена, након године пандемије. А учитељица није нашла за сходно да сама окречи? Нечувено.
Па колико је то канти јупола потребно за кречење једне сеоске учионице, питам се, па и читаве школице? Колико то дуката кошта, понављам у себи, док гледам те веселе здраве дечје погледе загледане у будућност. А куда би деца гледала? Они се радују школи, помислих, да одагнам љутњу и бес, који у мени расту, али ми поглед побеже и судари се са рупом на зиду. Приђох, додирнух ивицу начете „зјапотине“ и она се само обруши и порасте. Догурах некако до краја часа. Користим одмор да посклањам, затегнем, опет ми моја необуздана потреба за лепим, не да мира. Улази помоћна радница коју замољавам да скине неке дотрајале паное. Скида их и појављује се још једна рупа која је и маскирана тим паноима да се не би видела.
Ево слика рупа небриге оних који присиљавају учитеље да дечјим радовима маскирају пукотине, мрље, рупе небриге, уместо да свуда поскидамо маске свих пукотина и мрља и откријемо ту голу сиротињу српског школства.
Уколико припадате златном троуглу, онда је ово књига за вас!
ШТА ЈЕ ЗЛАТНИ ТРОУГАО! Златни троугао је синергија деце, родитеља и учитеља!
ЈЕСЕЊА ГОЗБА са вилом Босиљчицом је прва књига из едиције Чаробно село. У питању је књига кратке прозе намењена деци млађег школског узраста, можда чак и ученицима петог разреда, али свакако и родитељима и учитељима
КАКО ЈЕ НАСТАЛА ЕДИЦИЈА ЧАРОБНО СЕЛО? Наша едиција је настала из потребе да се олакша учитељима који раде по нашем курикулуму или тек одлучују да раде по истом, да лакше испуне исходе планиране овим курикулумом. Цео концепт учења „Чаробно село“ у фокус ставља управо креативно размишљање тако што се деца подстичу да прво стварају властите различите идеје, потом да стварају креативне идеје, да уче да их процењују, и на крају, да их побољшавају и надограђују.
Основни циљ овог програма је да сва деца која га похађају постану добри људи, да умеју критички да се односе према свету око себе, да брину једни од другима и својој планети, да чувају писмо, језик, културу, веру и традицију свог народа, али и да јачају интеркултуралне компетенције, мисле слободно и да су способни да доносе одлуке и праве изборе у животу.
Исходи учења овог програма су структурирани од 4 тематска интегративна подручја, односно наставна модула под називима: • 💛Јесења гозба • 💚Зимски мир • 💙Пролећна журба и • ❤️Летња врева Модули су затим подељени на по 9 тема…
Е, управо из ових тема израсле су приче које ће ваша деца и ученици, са вама или самостално, ускоро читати. И оно најважније, у нашој едицији, као и у целом курикулуму, велики акценат је стављен на јачање породичних и моралних вредности које недостају већини националних курикулума, па и нашем.
Уколико се читалачкој публици допадне ова књига, одмах на зиму доносимо другу књигу под називом Зимски мир са вилом Божицом, на пролеће 2022. стигла би Пролећна журба са вилом Ђурђицом а на лето исте године и Летња врева са вилом Сунчицом. Држите нам палчеве и подржите нас куповином ове прве књиге да у томе и успемо и децу обрадујемо са четири књиге које промовишу људске врлине и јачају породичне вредности.
Тим који је радио на овој књизи:
Ауторка: Жељана Радојичић Лукић
Илустраторка: Ана Григорјев
Лекторка: Оливера Потић
Сарадници:
Оливера Петровић, дипломирани педагог
Јасмина Стојковић, учитељица
Борко Петровић, наставник
Ана Вујић, учитељица
Рецензенти:
Градимир Стојковић, писац за децу
Проф. др Милутин Ђуричковић, писац за децу и одрасле и професор дечје књижевности
Проф. др Срето Танасић, дописни члан Академије науке и уметности РС, српски лингвиста
ИЗВОДИ ИЗ РЕЦЕНЗИЈА
ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ ПИСЦА ГРАДИМИРА СТОЈКОВИЋА
„…Узалудно је описивати или препричавати ову књигу. Она се мора читати, прочитати, схватити и онда – испочетка. Толико тога постоји у њој, више него довољно за непрекидно читање уз уживање, учење, преживљавање и све оно остало што иде уз литературу која је оваквом посебно упечатљивом облику. Бајка? Није само бајка. Машта је у свему што читамо и што одликује ову књигу, дајући јој готово магијску привлачност. Има ту популарно примењених наука – зоологије, ботанике, земљописа, наравно ту је и екологија… учимо уз уживанцију.
ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ ПРОФЕСОРА МИЛУТИНА ЂУРИЧКОВИЋА
„…Вешто спајајући древно и савремено, бајковито и реалистичко, домаће и страно, ауторка ствара широк простор за сазнајне могућности из различитих области и дисциплина (историја, географија, биологија, језик, друштво, предузетништво, домаћинство, дигитална и финансијска писменост), у којима млади читаоци, али и сви њихови васпитачи, могу много тога да науче и прихвате из опште културе и информисања. Обогаћене изванредним и надахнутим илустрацијама Ане Григорјев, ове кратке приче по много чему делују складно, уједначено и маштовито, те се могу читати са истим интересовањем и знатижељом од прве до последње, а све то кроз, у савременом свету нужно, али занемарено, искуствено учење….“
ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ НАШЕГ НАЈПОЗНАТИЈЕГ ЛИНГВИСТЕ, Проф. др СРЕТЕ ТАНАСИЋА
У великом броју књига за децу које се данас објављују, књига Жељане Радојичић Лукић сигурно ће се издвојити као посебна и ретко успела нова књига и која ће се радо читати. Више је разлога за то. Да би се разумело откуд прва књига једног аутора може да добије високе похвале, треба знати да се Жељана Радојичић Лукић за њу, свесно и(ли) несвесно, припремала цео свој досадашњи радни век. После довољно времена проведеног у васпитно-образовном раду, који је запажен у и свету, и врло високо вреднован, Жељана Лукић Радојичић је решила да своја знања, искуства и помно изграђиване путеве до дечјих срца, мисли и маште открије, учини доступним и другима којим је истински циљ добро образовање и васпитање наше деце. И то не говорећи како би требало с децом радити, него показујући како се ради с децом.
Ова збирка прича, бајки – бајковитих прича из наше свакодневице посебна је по маштовитости која ће несумњиво побуђивати и задржавати дечју пажњу и побуђивати њихову машту. У то се увери ко год их чита, а нема сумње да је доста тога из њих аутор много пута и на различите начине проверио у раду с децом. Зато и делују овако уверљиво као дечје штиво.
💫💚💫❤️💫💛💫💙💫💚💫❤️💫💛💫💙💫💚💫❤️💫💛💫💙💫💚💫❤️💫💛
КАКО ДО КЊИГЕ?
Попуњавањем података на овом ЛИНКУ можете обезбедити свој примерак књиге коју вам шаљемо на кућну адресу у другој половини септембра месеца. У цену нису урачунати птт трошкови.
Svi roditelji đaka Srbije imaju priliku da ove godine za male pare dođu do novih udžbenika. Za komplet udžbenika za 1.razred biće im dovoljno OKO 1200 dinara.
Iako su u školama Srbije, već odavno, izabrani su udžbenici za treći i sedmi razred, a od 15. marta, pa sve do 15.aprila se biraju za četvrti i osmi, i dalje roditelji mogu da odaberu najjeftinije udžbenike koje nudi Fondacija Kavčić.
Znači, iako su udžbenici za prvi i peti razred, birani prethodnih godina na period od četiri godine i u primeni su još dve školske godine, a za drugi i šesti još tri, zakon daje mogućnost da se „u izuzetnim okolnostima“ od tog izbora odustane i da se nastavnici teoretski opredele za neki od ponuđenih udžbenika koji se nalaze u ponudi na sajtu Fondacije „Kavčić“, s tim što odluku o tome donosi škola i obaveštava Ministarstvo prosvete. To važi za nastavnike, ali za roditelje ne! Oni mogu da biraju naspram svog kućnog budžeta i da se opredele za udžbenike koji su u ovom momentu daleko najjeftiniji.
Roditelji školaraca treba da znaju da nema zakonskih prepreka da njihova deca koriste besplatne udžbenike Fondacije Kavčić. Pojava ovih udžbenika pokrenula je brojne dileme, od toga da niko ne pita učenike koje bi udžbenike koristili, do toga da roditelji imaju pravo da kupe koji god žele udžbenik za svog školarca i da im niko ne može zabraniti da ga koristi u nastavi.
ZAŠTO? Jednostavno je. Svi udžbenici su rađeni po istom nastavnom planu i programu koji propisuje nadležno ministarstvo i svi udžebnici imaju akreditaciju ZUOV-a. Jedina razlika je što udžbenici koji se nalazi u KATALOGU Fondacije Kavčić koštaju oko 200 dinara, a udžbenici ostalih izdavača su i do 5 puta skuplji.
Prof. dr Aleksandar Kavčić
Ko je protiv ovih jeftinih udžbenika? Ko je za? Zašto?
IZDAVAČI SU PROTIV – NORMALNO?
Zakon o udžebnicima ide na ruku izdavačima, propisuje da se škole opredeljuju za izdavače i to ne do kraja školske godine, što bi bilo normalno, nego baš do polovine aprila meseca tekuće školske godine, kada se biraju udžbenici za narednu školsku godinu. Dakle, „sigurica“, jer svaki izdavač već u aprilu zna koji tiraž da štampa za sledeću školsku godinu i svaki dobije „kredit“ od roditelja da štampa svoj godišnji tiraž. Kakav plan? Savršen! Roditelji Srbije kreditiraju strane izdavače! Dobro, ima po neki i domaći!
UČITELJI I NASTAVNICI – ZBUNJENI ILI DEZINFORMISANI?
A, učitelji i nastavnici, šta je sa njima? Pa, ne znam, šta da kažem. Znam da se ne slažem sa Prof. dr Kavčićem dkoji je negde izjavio da su su korumpirani. Taman posla, ali da su neinformisani i, što je još gore, poluinformisani i dezinformisani, na ovu temu e to jesu. Možda su neki i zbunjeni, jer ne veruju u dobročinstvo kao društvenu kategoriju. Naviknuti su da iza svega krije neki interes i da je za ne verovati da postoji neko ko želi svojim novcem finansirati bilo šta tuđe, pa i udžbenike njihovih đaka.
ŠTA MISLE NASTAVNICI NA OVU TEMU?
Mišljenja su podeljena, ali može se zaključiti da nastavnici koji nisu autori udžbenika i nemaju neki interes u svemu ovome misle uglavnom poput profesora srpskog jezika iz Niša i osnivača organizacije „Nauči me“ Milana Petrovića koji veruje da problem leži u uplivu tržišta u školstvo:
„Moramo da priznamo sebi da smo mala, siromašna zemlja i da nemamo pravo da ostavimo ijedno dete bez najkvalitetnijeg mogućeg obrazovanja, ali način na koji se opredeljujemo za udžbenike, kada nastavnici razmišljaju da li će uz odabranu knjigu dobiti i interaktivnu tablu ili nešto drugo za školu, ne ide u tom pravcu“, zaključio je Petrović.
Nastavnici ne mogu da shvate da interesa nema, osim interesa da se pomogne deci svoje zemlje. Inače, dobrotvor, profesor Kavčić je dobio spor u Sjedinjenim Američkim Državama i odštetu od 750 miliona dolara zato što je njegov patent – čitač magnetskih memorija, nezakonito koristila kompanija „Marvel“. Od dela novca, ovaj nekadašnji đak beogradske Matematičke gimnazije, koji je doktorirao na poznatom američkom univerzitetu, predavao i na Harvardu, kako ponavlja, želi da obezbedi besplatne udžbenike za osnovce u Srbiji:
„Posao oko objavljivanja besplatnih udžbenika, zasad, ide svojim tokom. To je dugotrajan proces, na nekim udžbenicima rade urednici sa više autora. Nakon njih tu dolaze i lektori, ilustratori, prelamači… Zatim, svi udžbenici moraju da prođu i proces odobravanja u Ministarstvu prosvete. Praktično, kada jedan udžbenik bude odobren od strane Ministarstva, što je poslednja instanca, mi ćemo ga postaviti na sajt, u PDF formatu, i on je od tada postaje besplatan za sve đake, nastavnike, roditelje.. Finansiraćemo oko 70 udžbenika, računajući i knjige za engleski, kao globalni jezik.„
„Nastavnici imaju pravo na svoja mišljenja i afinitete, ali nemaju pravo da neistinama utiču na roditelje i njihovo pravo na izbor“, navela je fondacija Alek Kavčić.
DIREKTORI – UPLAŠENI ILI „ZADUŽENI“?
Direktori su, izgleda, uplašeni. Sigurna sam da nisu korumpiran kako se tvrdi u javnosti! Barem, većina njih nije, to tvrdim, ali jeste uplašena da ne prekrši zakon. Oni hrabriji i pošteniji, a ima ih, oni će se svakako potruditi da, na sajtovima, FB i Instagram stranicama škole, pojasne roditeljima kako da dođu do ovih jeftinih udžbenika i tako sačuvaju oskudan porodični budžet, a DA SE NE PREKRŠI NI SLOVO ZAKONA. Škola bira izdavača koji je u ponudi Fondacije, roditelji dobijaju četiri puta jeftinije udžebnike, a škola ne krši Zakon.
Ono što i lično doživeh u mojoj školi, a nema sumnje da je u većini škola Srbije slično, ideja „besplatnih i jeftinih“ udžbenika jako teško prolazi. Jednostavno ne postoji sluh, a i ako postoji, uprave škola su toliko sputane različitim uticajima, da su stvarno potrebni debeli živci, strpljenje i velika upornost da se pomeri sa mrtve tačke. I ne, nije problem samo sa promenom tog ranijeg izbora za prvi, drugi, peti i šesti razred, koja se može obaviti vrlo lako sa jednim pismenim obrazloženjem, već se roditelji i pojedini nastavnici suočavaju sa opstrukcijama nekih uprava škola koje odbijaju da uzmu u razmatranje njihove inicijative da se biraju udžbenici sa sajta Fondacije za razrede za koje je opredeljivanje u toku. Naravno, svaka škola ima neke svoje razloge opstrukcije ili inferiornosti, ali to roditelji mogu lako da zaustave, ukoliko budu želeli.
RODITELJI – NEINFORMISANI?
Roditelji ne prave razliku između „besplatnih udžbenika“ za socijalno ugrožene porodice i ovih besplatnih u elektronskom izdanju i četiri puta jeftinijih, u štampanom izdanju, za sve učenike Srbije. Konkretno, cena svih udžbenika za 1.razred u štampanom izdanju, u boji, ukoričenih, je oko 1200 dinara preko Fondacije Kavčić, a preko ostalih izdavača više od 5 hiljada dinara.
– Za roditelje koji žele original štampana izdanja u boji, ukoričena od samog izdavača, fondacija ih obezbeđuje za samo dva dinara po stranici, što uključuje i porez na dodatu vrednost i distribuciju od onih izdavača s kojima imamo ugovore, poput „Infotehnike”, na primer. A ako neko misli da može za nižu cenu da odštampa knjige koje im nudimo, može to uraditi u sopstvenoj režiji. Ne smeta nam čak i da pokrene unosan biznis ako smatra da to može, ni fondacija ni „Infotehnika” se neće buniti. Bitno nam je samo da će roditelji udžbenik od 200 strana, koji sada kod drugih izdavača košta oko 1.000 dinara, da dobiju za 400 dinara – slikovito objašnjava naučnik Kavčić.
E sada, dragi roditelji, promislite šta vam je činiti i napravite svoju računicu, na volju vam. Ipak, vi plaćate udžbenike, te imate pravo da kupite one čija kupovina neće ugroziti vaš kućni budžet!
Дигитално образовање је термин који се односи на две различите, али комплементарне области образовне политике – једна обухвата мере усмерене на развој дигиталних компетенција наставника (запослених у образовању) и ученика, док друга обухвата педагошку примену дигиталних технологија у циљу унапређивања квалитета наставе и учења.
Образовање на даљину означава посебан формални образовни процес организован путем различитих медија (дописна школа, радио, телевизија, интернет) током кога наставник и ученик не деле исти физички простор.
Онлајн настава означава вид образовања који је искључиво реализован посредством дигиталних технологија и интернета. Најефикаснији је и најсавременији вид образовања на даљину. Наставник креира подстицајно окружење за учење, води и усмерава рад ученика, учење се реализује кроз различите активности, ученик преузима већу одговорност за своје учење, омогућен је висок степен флексибилности и индивидуализације у раду.
Хибридна настава представља флексибилан приступ организацији наставе који подразумева комбиновање непосредног рада у школи и онлајн наставе. За време хибридне наставе није обавезно да наставници и ученици током читавог трајања образовно-васпитног рада буду у непосредном контакту већ се њихов удео планира у односу на дати контекст (нпр. природу предмета, потребе и узрасне карактеристике ученика и сл.).
Систем за управљање учењем је специјализовани софтвер који се користи за планирање и реализацију активног наставног процеса у онлајн окружењу, у коме је обезбеђена интеракција свих актера, као и услови за процену ученичких постигнућа. Процес планирања наставе у оквиру система за управљање учењем, између осталог, подразумева креирање дигиталних наставних садржаја, додавање образовних ресурса, осмишљавање активности учења (задаци, радионице, форуми) које предвиђају пружање повратне информације, подстицање вршњачког учења и обезбеђују транспарентну формативну и сумативну процена ученичких постигнућа. Дигитални уређај означава рачунар, лаптоп, таблет или паметни мобилни телефон. Дигитална компетенција представља скуп знања, вештина, ставова и вредности које омогућавају самостално и безбедно коришћење дигиталне технологије у различитим контекстима (забава, комуникација, учење, активно учешће у друштву, итд.). Дигиталне компетенције су сложене, надограђују се на сет постојећих компетенција (језичка, математичка) и описују се у посебним документима намењеним различитим циљним групама, нпр. дигитална компетенција ученика, дигитална компетенција наставника, дигитална компетенција грађанина.
Контекст
Дигиталне технологије имају значајан потенцијал да допринесу подизању квалитета и досезању исхода образовања ученика и студената, као и одраслих особа укључених у целоживотно учење. Посматрано на нивоу система, дигитална трансформација обухвата све области образовне политике. Достављање додатних инструкција школама о томе како да организују онлајн наставу могу повољно да се рефлектују на дугорочне циљеве развоја дигиталног образовања. Оне, пре свега, доприносе додатном оспособљавању школа и наставника да организују квалитетну хибридну наставу, која чини интегрални део образовног процеса у школама. Овај еволутивни корак представља кључни ослонац за унапређивање укупног квалитета образовања на свим нивоима, у ближој и даљој будућности.
Како би се у свим областима образовне политике дигиталне технологије стратешки интегрисале у наставну праксу у земљама Европе и Западног Балкана, Европска комисија:
– имплементира нови Акциони план за развој дигиталног образовања 2021-2027 (Акциони план 2018-2020 је имплементиран);
– омогућава представницима Републике Србије да, од 2014. године, учествују у консултативном процесу, извештавању, изради и бесплатној примени инструмената образовне политике за развој дигиталног образовања, кроз учешће у Отвореном методу координације;
– организује годишње извештавање са фокусом на дигитално образовање у оквиру публикације Преглeд образовања и обуке (Education and Training Monitor) за земље чланице и истраживање Дигитално образовање у Европи кроз мрежу Еуридикa (Eurydice) укључујући Републику Србију као чланицу мреже;
– финансира мерење нивоа дигиталних компетенција ученика кроз ICILS међународно тестирање у коме учествује и Република Србија.
У Републици Србији јеод 2014. године успешно имплементиран одређен број инструмената образовне политике у складу са наведеним акционим плановима ЕУ и реализовано континуирано извештавање о томе. Република Србија је документовано препозната као водећа земља у Европи у примени Селфи инструмента, дизајну и брзини ревидирања Оквира дигиталних компетенција наставника и реформи програма наставе и учења у области информатике и рачунарства.
Ипак, треба имати на уму да нису сви пројекти реализовани у овој области у нашој земљи у последњих 20 година били довољно ефектни (реформа образовања захтева значајне ресурсе). Охрабрује чињеница да у складу са Стратешким оквиром за европску сарадњу у образовању и обуци (ЕТ 2020) и Акционим планом за развој дигиталног образовања (EU Digital Education Action Plan 2027) Европска комисија, у периоду од 2021. до 2023. године, финансира имплементацију пројекта „Превазилажење дигиталног јаза”. Пројекат треба да одговори на кризу изазвану пандемијом, допринесе развоју дигиталног образовања и превазилажењу дигиталног јаза у Републици Србији (посебна пажња је усмерена на компензаторну функцију школе и потребе ученика из осетљивих група). Пројекат спроводе УНИЦЕФ и МПНТР и он обухвата:
– набавку хадрвера и инсталацију бесплатног софтвера ради успостављања инфраструктуре која подржава организацију хибридне и онлајн наставе (централна и школске инстанце система за управљање учењем Мудл) и пратеће обуке у свим школама у предуниверзитетском образовању;
– унапређивање стратешког и успостављање регулаторног оквира за развој дигиталног сегмента образовања;
– формирање Банке дигиталних отворених образовних ресурса и школских обрaзовно-технолошких библиотека (мобилни дигитални уређаји које ученици из осетљивих група могу да позајме током онлајн наставе) и друге повезане активности.
Такође, у претходном периоду покренут је низ иницијатива које треба да допринесу ширем и дубљем разумевању дигиталног образовања, са фокусом на то да се школе, наставници и ученици на адекватан начин уведу у дигитални свет и свет наставе подржане дигиталном технологијом.
Захваљујући интензивној сарадњи и повезивању са стручњацима из области образовне технологије и наставницима информатике на европском и националном нивоу, као и улагањем додатних напора до сада смо успели да: развијемо савремене програме наставе и учења предмета Информатика и рачунарство за други циклус основног образовања и организујемо пратеће обуке, развијемо програм наставе и учења предмета Дигитални свет за први циклус основног образовања (први и други разред) и организујемо масовну онлајн обуку наставника разредне наставе, управљамо и осигурамо квалитет програма „Школе за 21. век” који имплементира British Council и уведемо ново наставно средство – дигиталне уџбенике кроз имплементацију пројекта „Дигиталне учионице”, у оквиру кога су школама додељени и дигитални уређаји. Такође, објављени су Оквир за процену капацитета основних и средњих школа за организовање образовања на даљину у случају када је обустављен непосредни рад са ученицима (који садржи препоруке за организацију хибридне, онлајн наставе и наставе на даљину) и Оквир дигиталних компетенција наставника – Наставник за дигитално доба 2019 (као вид стручне подршке наставницима у процесу интеграције дигиталних концепата, алата и садржаја у свакодневну образовну праксу), на основу кога су сачињене и организоване пратеће обуке за досезање основног нивоа дигиталних компетенција за 5% наставника.
У циљу изградње дигиталних капацитета, у преко 60% школа примењује се европски Селфи инструмент за самовредновање и процену дигиталних капацитета образовних установа у доуниверзитетском образовању, који је у скорије време допуњен упитником за хибридну и онлајн наставу. Такође, пилотира се програм Дигитална школа – стратешки пројекат Европске комисије (Еразмус +) из области подршке реформама образовних политика у Европи и наставља са организацијом седмог догађаја Дигитално образовање (раније Нове технологије у образовању) посвећеног размени примера добре праксе у области примене образовне технологије, који окупља од 3000 до 5000 учесника годишње и који представља највећи регионални догађај у сфери развоја дигиталног образовања.
У овом тренутку, захваљујући интересовању кључних актера и креатора образовне политике, унапређеној институционалној сарадњи и отворености за дијалог, постоји велика шанса да се у Републици Србији, дигитално образовање помери са маргине и постане равноправна компонента наставе, учења и вредновања у 21. веку, што је у складу и са Акционим планом Европске комисије 2021-2027.
Република Србија може за кратко време да успостави квалитетно организовану онлајн наставу у свим школама и тиме осигура добар правац развоја хибридне наставе, уколико се довољно дуго и посвећено држи дефинисаних праваца развоја. Република Србија може да остане водећа земља у региону која уводи адекватне промене у систем образовања у области дигитализације. Једна од веома позитивних одлика нашег образовног система је отвореност ка доношењу одлука кроз консултативни процес, уз уважавање савета експерата и међународних организација, као и одлучност за коришћење свих расположивих ресурса до њиховог максимума како би се стање у школама унапредило. Од посебне важности је и опредељеност руководилаца образовних установа да прате инструкције органа државне управе и већином да их адекватно примењују.
Стога, кључну улогу у процесу успостављања онлајн наставе, а касније и хибридне наставе, имају лидери на националном нивоу, као и директори школа који треба да разумеју које препреке треба уклонити, како, где и на који начин дигитална технологија може да унапреди образовање, које инвестиције су оправдане и смислене, каква је улога и одговорност наставника, како охрабрити запослене да континуирано уче из примера добре праксе и негују културу размене и сарадње, дискутујући о ризицима и добитима које доноси дигитално друштво. Оно што је најважније јесте да сви актери разумеју да описани процес није нимало компликован и немогућ за примену, већ да захтева невелики организациони искорак, праћење инструкција, унапређен дијалог и уверење у то да ће се наши укупни капацитети за реализацију онлајн и хибридне наставе убрзано, и без алтернативе, повећати.
Модели реализације образовно-васпитног рада коришћењем дигиталних технологија
Постоје три модела реализације образовно-васпитног рада који интегришу дигиталне технологије у процес наставе и учења:
1) непосредан рад у школи уз повремено коришћење дигиталне технологије на часу;
2) онлајн настава која је у потпуности реализована путем интернета;
3) хибридна настава која комбинује непосредну и онлајн наставу.
Системски приступ и стављање фокуса на развој квалитетне онлајн наставе доприноси унапређивању примене дигиталних технологија у оквиру преостала два модела. Информације у наставку овог документа представљају одговор на два кључна питања:
Како у року од два до три месеца од почетка другог полугодишта текуће школске године организовати квалитетну онлајн и хибридну наставу, осигурати развојне скокове у доба пандемије и дигиталне трансформације?
Како у року од 5 дана од почетка другог полугодишта унапредити постојећу онлајн наставу?
Потреба за одговорима на оба питања дубоко је смислена – без указивања на дугорочну перспективу не би било могуће израдити краткорочне смернице које представљају одговор на тренутно стање и омогућити наставак развоја постојећих елемената који обезбеђују реализацију онлајн наставе у образовном систему.
Квалитетна онлајн настава (предности, предуслови и тренутно стање)
Предности онлајн наставе видљиве су из њених одлика:
– 24/7 приступ интерактивним наставним материјалима са било које локације и у било које време;
– учење у сопственом темпу;
– обезбеђивање услова за дубље разумевање наставних садржаја;
– пружање правовремене повратне информације;
– укључивање свих ученика у активности учења (сваки ученик има „глас“);
– образовни контакт наставника и ученика, међусобно (у онлајн учионици и путем конференцијских алата);
– одсуство дискриминације по било ком основу;
– развој саморегулисаног учења;
– олакшавање породичне динамике.
Онлајн учионица је образовни простор доступан ученицима 24 сата дневно, седам дана у недељи. Онлајн учење је асинхроно, што олакшава породицама са више чланова и мањком дигиталних уређаја да се организују на начин који њима одговара и који смањује психолошки притисак. Задаци и активности у којима ученици учествују временски су орочене, али не захтевају да их сви истовремено раде. Ученици могу да приступају материјалима и дискусијама онолико пута колико сматрају да је потребно. То посебно погодује оним ученицима којима је потребно више времена да размисле о неком материјалу или задатку пре него што наставе са учењем.
У онлајн учионици минимизовани су дискриминишући фактори као што су одећа, физички изглед, инвалидитет, национална припадност и сл. Фокус је на учењу.
Као изузетно важна добробит која произилази из онлајн учења јесте развијање саморегулисаног учења код ученика. Да би били успешни, ученици морају да науче да планирају време и преузму одговорност за своје учење. Наставник је ту да их на том путу подржи.
Основни предуслови за реализацију квалитетне онлајн наставе су: планирање и организација наставе на нивоу школе (не на „нивоу наставника”); употреба квалитетног образовању намењеног специјализованог рачунарског програма – система за управљање учењем на нивоу школе; приступ дигиталним уређајима наставника и ученика; стабилна интернет конекција; одговарајући ниво педагошких и дигиталних компетенција наставника.
Тренутно стање
Школе у предуниверзитетском образовању у Републици Србији су на различитом нивоу дигиталне зрелости и раде у различитим социо-економским контекстима. Многе школе подигле су ниво своје дигиталне зрелости применом Селфи инструмента
и познат им је путоказ жељеног развоја. Могућности приступа дигиталним уређајима и интернету наставника и ученика код куће, за потребе образовања, повећавају се на задовољавајући начин.
Према извештају који је објавио Републички завод за статистику (Годишње истраживање о употреби ИКТ, 2020.), 74,3% домаћинстава поседује рачунар, 94,1% мобилни телефон, 81% поседује интернет прикључак. Разлог због кога неко не поседује интернет прикључак је у 77,7% случајева зато што у домаћинству немају потребу за интернетом. Интерни МПНТР подаци показују да 95% ученика има уређај и приступ интернету.
Запослени у образовању поседују различите нивое педагошких и дигиталних компетенција. Тренутно нема довољно ресурса за припрему програма стручног усавршавања који би брзо постали доступни великом броју наставника и за кратко време довели до значајног подизања нивоа њихових педагошких и дигиталних компетенција потребних за реализацију онлајн и хибридне наставе. Треба имати у виду да само 39% наставника у ЕУ сматра да су добро или веома добро припремљени да користе дигиталну технологију у свакодневном раду (ОЕЦД Настава и учење, међународна студија). Процењује се да је ситуација у Републици Србији слична. Ипак, низом мера и одлука донесених на националном нивоу (стављањем на располагање одређених ресурса и смерница, отварањем простора за професионални развој кроз хоризонтално учење, ослобађањем времена наставника за професионални развој и сл.) може доћи до стицања нових вештина и повећања компетенција наставника у датим околностима за краћи временски период.
Организација квалитетне онлајн наставе на нивоу школе
Кључ успеха онлајн наставе је промена уобичајене организације рада школе и снажна подршка новим видовима наставе, учења и комуникације. Систем за управљање учењем треба да буде инсталиран на нивоу школе. Овај предлог утемељен је у доминантној теорији развоја школе, као и на основу праксе развијених земаља које дуже од једне деценије примењују системе за управљање учењем у оквиру својих образовних система (Аустрија, Уједињено Краљевство, Република Кореја, Хрватска, итд). Успостављањем једног система за управљање учењем школа формира централно место у коме се одвија сва наставна комуникација и учење. У том смислу, избор система за управљање учењем школа мора да начини одговорно и пажљиво, на основу његових функционалности. Од пресудног значаја јесу: функционалност која омогућава поновно коришћење успостављених учионица (наредне школске године наставници могу да упишу нове ученике, без потребе да наново креирају наставне садржаје и активности учења). Само на овај начин наставници ће бити у ситуацији да квалитативно унапређују створено образовно окружење, уносе промене засноване на искуству и тиме подижу квалитет онлајн наставе коју реализују развијајући тиме и своје дигиталне, али и педагошке компетенције; функционалност која омогућава аналитику учења (детаљно праћење активности и постигнућа ученика у оквиру система, а самим тим правовремено формативно и праведно сумативно оцењивање);функционалност која омогућава организовану размену високо квалитетних наставних пакета са националног нивоа ка школи и хоризонтално између школа и наставника (преузимање и инсталирање спремљених наставних садржаја и активности); одлике које систем чине у потпуности безбедним (подаци су на локалном серверу, нема скривених прикупљања података о корисницима и евентуалне злоупотребе).
У нашој образовној заједници од 2003. године користи се бесплатан систем за управљање учењем – Мудл (елгл. Moodle) који је развила и преко 20 година континуирано усавршава сама међународна образовна заједница управо за потребе образовне заједнице. То је једини бесплатан систем који у потпуности омогућава реализацију квалитетне онлајн наставе која се заснива на конструктивистичком приступу настави и који омогућава примену Ревидиране Блумове таксономије (кључног инструмента у процесу планирања наставе и учења).
Остала софтверска решења која се налазе и примењују на међународном и домаћем тржишту не садрже кључне функционалности, односно не представљају адекватно решење за реализацију ефикасне, одрживе, лако осавремењиве и квалитетне онлајн и хибридне наставе. Савет Европе за 2021. годину припрема препоруке за своје чланице о начину на који се дигитално образовање може развијати у Европи и ослободити уплива и потенцијалне штете коју јој тренутно наносе неадекватна софтверска решења.
Министарство просвете, науке и технолошког развоја планира инсталацију система за управљање учењем Мулд за све школе до краја марта 2021. године и реализацију обуке за школске администраторе.
Систем за управљање учењем Мулд које школе буду добиле од државе (у оквиру пројекта Превазилажење дигиталног јаза) у обавези су да користе сви наставници и ученици. Неопходно је да у школи постоји лице које пружа техничку подршку у случају проблема са реализацијом онлајн образовања и администрира школски систем за управљање учењем (успоставља онлајн учионице, додељује их наставницима и уписује ученике). За ова лица биће организована системска обука. Ове одлуке треба да се рефлектују и у одговарајућој регулативи.
С обзиром на то да временска одредница у онлајн простору не може бити радни дан, већ радна недеља, школа је у обавези да креира и крајем текуће недеље достави ученицима недељни план образовних активности, креиран на основу Посебног програма наставе и учења који је израдио Завод за унапређивање образовања и васпитања. Свим одељењима треба да буде достављен план који обухвата информације које се тичу:
● датума и времена провере знања током наредне седмице (што је у сагласју са Планом контролних и писмених задатака који се утврђује на почетку сваког полугодишта);
● датума и времена одржавања синхроних активности попут:
● часова конкретних предмета ( једном седмично у трајању од 30 минута за сваки од предмета или највише два пута недељно за предмете заступљене са више од два часа на недељном нивоу);
● часа одељењске заједнице;
● родитељског састанка.
Поред обавештавања ученика, руководство школе у обавези је да две недеље раније информише наставнике и стручне сараднике о датуму и времену одржавања синхроних догађаја попут:
● седница наставничког већа, разредних већа и стручних актива на којима се, између осталог, преиспитује успешност процеса и размењују искуства о реализацији онлајн наставе;
● састанака ученичког парламента на којима представници ученика, између осталог, износе предлоге за унапређивање организације онлајн наставе;
●састанака савета родитеља на којима представници родитеља, између осталог, износе предлоге за унапређивање организације онлајн наставе;
● седница школског одбора и сл.
Изузетно је значајно да наставници и стручни сарадници две недеље раније знају за ове састанке како би могли да планирају комуникацију са ученицима. Све ове синхроне активности реализују се коришћењем неког од конференцијских алата (Тимс, Гугл мит, Зум, Вибер…).
Активности наставника током онлајн наставе (креирање ресурса и осмишљавање активности (обавезних и додатних/допунских); менторски рад; процена ученичких постигнућа – формативна и сумативна; синхрона комуникација)
Онлајн учење је асинхрони вид учења који подразумева да је наставник обавезан да у оквиру школског система за управљање учењем успостави онлајн учионицу тако да она на недељном нивоу садржи:
● интерактивне материјале за учење (лекције са одабраним наставним садржајима који одражавају суштину изучаване теме; тестове који омогућавају ученицима да провере разумевање тих садржаја и добију програмирану повратну информацију; линкове ка дигиталним уџбеницима са јасним упутством који елементи дигиталног уџбеника треба да се користе и на који начин);
●обавезне и допунске/додатне задатке који активирају ученике и доприносе конструкцији знања (нпр. форуме у оквиру којих наставник поставља интригантна питања која подстичу ученике на образовну комуникацију, изношење мишљења и ставова и резултирају дубљим размишљањем и бољим разумевањем садржаја изучаване наставне теме), а засновани су на материјалима за учење које је наставник креирао;
● јасно истакнуто време (рок) до кога обавезни и допунски/додатни задаци морају да буду завршени.
Наставник недељне образовне садржаје припрема водећи рачуна о временском оптерећењу ученика (за предмет заступљен са једним часом недељно временско оптерећење на недељном нивоу не треба да пређе 45 минута). Ученици морају да добију јасна упутства шта треба да ураде у оквиру система за управљање учењем сваке недеље. Дакле, наставник мора да распореди активности на недељном нивоу и искаже шта су његова очекивања од ученика – шта треба да ураде до краја недеље и шта евентуално треба да ураде да се припреме за наредну недељу.
Током радне недеље наставник се посвећује интеракцији са ученицима претежно асинхроно, у текстуалној форми (прати шта пишу на форумима, усмерава дискусије, прегледа задатке и даје повратне информације). Наставников фокус је на изградњи динамичне заједнице учења кроз сарадњу. Започињући разговоре на форумима, задајући подстицајне задатке и пружајући правовремену повратну информацију он доприноси сазнајном процесу својих ученика. Интерактивност окружења подстиче развој логичког и критичког мишљења код ученика.
Онлајн настава подразумева и „живи“ контакт ученика и наставника (недељна синхрона комуникација у трајању од 30 минута). Пожељна динамика ових сусрета који се одвијају помоћу конференцијских алата подразумева виђање по једном недељно за сваки од предмета или највише два пута недељно за предмете заступљене са више од два часа на недељном нивоу. Ово време наставник треба да посвети менторском раду, јачању социјалних веза и подршци ученицима (образовној и емоционалној).
Многа истраживања о онлајн настави и учењу показују да видео-предавање за онлајн наставу треба да траје до 10 минута. Из истраживања знамо и да ученици који уче онлајн, раде то у више наврата у мањим периодима у току дана (од по највише сат времена). Стога, онлајн наставу треба поделити у мање делове којима ученици могу да управљају. Ако наставник није пажљив, он може да преоптерети ученика и тиме осујети процес конструкције знања и развој саморегулације у учењу.
Оцењивање је процес прикупљања информација о ономе што ученици знају, односно шта су научили током свог онлајн образовног искуства. Ако је школа одговорно приступила примени система за управљање учењем постојаће јасан траг свега он што су ученици радили и наставник ће, као и надлежне саветодавне и инспекцијске службе, имати потпуни увид у рад свакога од њих.
Формативне процене се дешавају у току онлајн учења и користе се за утврђивање колико добро ученик конструише знања користећи расположиве наставне материјале и учествујући у предвиђеним активностима. Најбоље је да формативна процена буде редовна, доследна и да и обезбеђује критичке повратне информације ученицима.
Сумативне оцене у онлајн окружењу поистовећују се са завршном провером знања и мере оно што је ученик научио након завршетка одређене области/теме. Сумативне оцене ученика наставнику потврђују колико доступни ресурси и осмишљене активности подржавају досезање исхода учења. Ако наставника брине праведност оцењивања у онлајн окружењу препоручује се провера знања кроз тестове који садрже отворена питања, кроз вршњачко оцењивање1 или онлајн испитивање путем неког од конференцијских алата (Тимс, Гугл мит, Зум, Вибер…).
Резултате оцењивања наставник треба да користи за идентификовање области за побољшање и осигуравање да доступни ресурси и активности задовољавају потребе учења.
Од момента од када почну са применом система за управљање учењем Мудл и изучавањем пратећих стручних водича и материјала, сви наставници који имају основни ниво дигиталних компетенција за мање од месец дана моћи ће да овладају свим његовим функционалностима. За наставнике који не поседују дигиталне компетенције процена је да је потребно да посвете додатних 15 дана учењу и практичном рада како би могли да обављају своју професију у складу са захтевима дигиталног доба, пандемије и струке.
Активности ученика током онлајн наставе (проучавање ресурса, учешће у свим обавезним активностима (форуми и задаци), синхрона комуникација)
Ученици су у обавези да проуче наставне материјале које је наставник поставио, да ураде обавезне задатке и учествују у комуникацији на форумима, као и у синхроној комуникацији. Као изузетно важна добробит која произилази из онлајн учења јесте развијање саморегулисаног учења код ученика. Да би били успешни, ученици морају да науче да планирају време и преузму одговорност за своје учење. Наставник је ту да их кроз добро конципиране онлајн ресурсе и активности на том путу подржи.
Вршњачко оцењивање (могуће у Мудлу) поставља ученике у ситуацију да међусобно прегледају и вреднују радове. Такве активности дају сваком ученику прилику да, док процењује туђи рад, приспита сопствено знање, а затим саопшти своје повратне информације на доследан и структуриран начин, указујући на путеве побољшања.
Хибридна настава
Искуство наставника током реализације онлајн наставе представља основу за успешно планирање хибридне наставе. Наставници брзо могу да увиде да активности које су практиковали у учионици могу да реализују и у онлајн окружењу једнако добро, неретко и боље него у школи.
Хибридна настава, између осталог, представља одговор на потребу да се: настава адаптира и подешава према новим и другачијим условима и
ситуацијама; додатно уваже индивидуалне разлике у когнитивном развоју ученика; додатно уваже разлике у учењу различитих наставних предмета; повећа удео времена посвећеног учењу; ученику омогући да самостално одлучује о времену, месту, начину и темпу учења.
Хибридна настава је врста наставе коју ћемо и након пандемије настојати да развијамо и негујемо због њеног великог потенцијала да допринесе укупном квалитету образовања на свим нивоима. Одабир образовању намењеног система за управљање учењем пресудан је и за реализацију квалитетне хибридне наставе. Хибридна настава може имати удео онлајн наставе (условно говорећи) од 5% до 95%. Тада говоримо о континууму наставе подржане дигиталним технологијама. Свака школа и сваки наставник треба да уме и може да одлучи где ће на том континууму да се нађу његови ученици и његова настава. Приликом доношења одлуке о уделу онлајн наставе и непосредног рада, треба узети у обзир: околности, карактеристике и потребе ученика, исходе учења које треба достићи, доминантан педагошки приступ настави, пожељне наставне методе у односу на захтеве садржаја предмета и доступне ресурсе. Реализација хибридне наставе захтева континуирано преиспитивање и доношење одлука у интересу ученика.
Организација хибридне наставе на нивоу школе
Постоји више концепата који могу да представљају ослонац планирању хибридне наставе. У нашој образовној пракси најпознатији је модел изокренуте учионице. Реч је о педагошком моделу у којем су типични елементи наставе – предавања и домаћи задаци заменили места. Ученици код куће, пре доласка у школу гледају кратка видео предавања и у школу одлазе упознати са основним елементима онога што ће учити. У школи, време је посвећено когнитивно захтевнијим активностима – вежбама, пројектима или дискусијама, тј. дубљем разумевању наставних садржаја за које је ученицима потребнија подршка наставника. На овај начин ресурси се мудро користе, а време које наставник и ученици проведе у непосредном контакту дубоко је смислено.
Активности наставника током хибридне наставе (не да предаје, већ да менторише, пружа подршку)
Време које наставник проводи у непосредном контакту са ученицима, тзв. школско време, од изузетног је значаја за досезање предвиђених исхода образовања. С обзиром на то да у хибридном моделу наставе школа располаже системом за управљање учењем, упознавање ученика са основним елементима новог концепта који се проучава оквиру одређеног наставног предмета не треба да се дешава у учионици, већ у онлајн простору. Више је разлога за овакав приступ, а најзначајнији су утемељени у чињеницама да сви ученици не уче једнако брзо и не запамте све што су у школи чули.
Упознавање са новим градивом у онлајн окружењу пружа могућност ученицима да у сопственом ритму, по потреби и више пута, проуче ресурсе које им је наставник ставио на располагање и у школу дођу са питањима. Наставник школско време треба да посвети управо одговарању на ова питања, појашњавању места која ученици перципирају као тешка или недовољно јасна. Уочљиво је да хибридна настава може да буде посматрана као онлајн настава у оквиру које се синхрона комуникација не дешава путем конференцијских алата, већ уживо, у школи. У том смислу, активности наставника током хибридне наставе не разликују се у многоме од оних које постоје током онлајн наставе.
Улога ученика током хибридне наставе(ново градиво усваја код куће
у школи ради теже задатке) Ученици су у обавези да пре одласка у школу проуче наставне материјале које је наставник поставио у оквиру система за управљање учењем и ураде тест којим се проверава разумевање представљених садржаја. Ученик треба пажљиво да решава тест питања и концентрисано да чита програмиране повратне информације.
У школу ученик долази са основним знањима из области коју учи. Уме да артикулише каква му је подршка потребна и да је тражи од наставника или вршњака. Школско време користи за дубље разумевање наставних садржаја, Емоционална и физичка добробит ученика током онлајн и хибридне наставе Од почетка пандемије уочено је постојање узнемирености родитеља, ученика и наставника која је узрокована ограниченим обимом социјалних интеракција и кретања.
Стручњаци из области психологије не искључују могућност настанка здравствених проблема у каснијем животном добу. У циљу повећања емоционалне и физичке добробити ученика и стварања предуслова за достизање бољих постигнућа, потребно да школе искористе потенцијал дигиталне како би: у оквиру прописаног недељног оптерећења ученика пружиле додатне могућности и дале приоритет наставним предметима који доказано позитивно утичу на ментално и физичко здравље ученика (физичко васпитање, музичка и ликовна култура); у оквиру недељног плана активности обезбедиле прилике за подстицање и развој физичких и здравствених способности, као и развој креативности (нпр. организовати синхрону активности са свим ученицима једног разреда, а не само једног одељења и тако више пута организовати пожељну наставу, понудити листу активности у изборним терминима за реализацију и линкове ка ресурсима у оквиру недељног плана); пратити резултате рада на повећању нивоа задовољства и мотивације код ученика што представља основни предуслов за очување менталног здравља и ефикасно учење.
Из новијих истраживања знамо да: физичка активност побољшава проток крви у мозгу, подстиче развој нових можданих ћелија и повећава могућности за даље учење; – певање и покрет јесу у директној су вези са коришћењем фонотарног апарата, а самим тим и у вези са менталним и имуним системом организма – током певања луче се хормони који утичу на боље расположење, али и на систем који активира успостављање комуникације, што је од изузетног значаја за ментално здравље, социјални, емоционални и будући културни развој и музички укус ученика. Нарочито је позитивно групно певање које шири границе социјалног развоја и које је корен будућег културног развоја и свести ученика; ликовни израз омогућава ученицима да се изборе са широким спектром менталних болести и психолошким тегобама. Кроз креативно изражавање ученици побољшавају своје ментално здравље.
Смернице за рад школа у онлајн или хибридном режиму у другом полугодишту школске 2020/21. године, у периоду пре успостављања Мудл система за управљање учењем
Опште напомене
• Приликом дефинисања организације рада у онлајн или хибридном режиму школе треба да имају на уму да родитељи могу да проводе дужи период на послу или да раде од својих кућа, те да нису у могућности да помажу ученицима. Веома је важно данастава и учење буду планирани тако да не траже додатан ангажман родитеља који су већ преоптерећени ситуацијом изазваном пандемојом вируса Covid 19;
• Прве две недеље другог полугодишта треба да буду посвећене обнављању градива, како би наставници имали времена да припреме и/или размене наставне материјале потребне за извођење онлајн или хибридне наставе;
7.2. Онлајн настава–краткорочне смернице за школску 2020/21. годину Школа је у обавези да онлајн наставу организује на недељном нивоу. Елементи
такве онлајн наставе подразумевају да:
• сваког понедељка у 8 часова ученицима буду доступни материјали и активности са роковима израде за све предмете предвиђени за ту радну недељу, као и распоред синхроних (уживо) часова.
Наставници су у обавези да креирају материјале и активности, као и да реализују синхроне (уживо) часове. У материјале спадају:
✓ лекција за чије проучавање ученицима није потребно више од 15 минута.
Лекције имају улогу да упознају ученике са најважнијим елементима концепта који се изучава и, по потреби, укажу на додатне изворе;
✓ тест који садржи питања везана за садржај лекције и обимне повратне информације за тачне, односно нетачне одговоре ученика.
Активности треба да буду временски орочене и у њих спадају:
✓ форум у оквиру кога наставник поставља питање или задаје проблемски задатак који активира ученике и захтева од свакога од њих да одговори или понуде своје решење. Наставник усмерава дискусију, тражи додатна
појашњења, коментарише исказе ученика…
✓ задатак у оквиру кога ученици одговарају на постављено питање или решавају проблемски задатак тако да само наставник може да види решење и коментарише га.
У току једне радне недеље наставник може да постави више форума и/или задатака водећи рачуна о укупном оптерећењу ученика предвиђеном за његов предмет.
У синхроне (уживо) часове спадају састанци наставника и ученика у трајању од 30 минута недељно организовани путем конференцијских алата попут Тимса, Гугл мита, Зума, Вајбера…
С обзиром на то да већина школа организује онлајн учење у оквиру Гугл учионице, показаћемо како, на недељном нивоу, треба да изгледа образовно окружења које, у ограниченим условима софтверског решења, највише погодује онлајн учењу. Као пример, одабран је предмет Српски језик и књижевност, а као недељна наставна тема Фонетика Обавештење за ученике о садржајима 17. радне недеље на стриму Гугл учионице: Недељни наставни материјал и активности са роковима израде: наставници буду обавештени бар две недеље раније о терминима одржавања састанака наставничког и разредних већа, актива и сл; родитељи буду обавештени бар две недеље раније о терминима родитељски састанака и седница савета родитеља. Током онлајн наставе ученици су дужни да изучавају достављене наставне материјале, учествују у форумским активностима и раде обавезне задатке у предвиђеном року. У обавези су и да присуствују синхроним (уживо) часовима; Часови одељењске заједнице морају бити синхрони и посвећени пружању емотивне подршке ученицима зато што је то посебно осетљив и исто онолико важан задатак колико и праћење да ли ученик учи.
Хибридна настава –краткорочне смернице за школску
2020/21. годину Школа треба да организује хибридну наставу по моделу изокренуте учионице. Елементи тако организоване наставе подразумевају да:
• сваког петка ученицима буду доступни наставни материјали за све предмете предвиђени за изучавање током наредне радне недеље. Наставници су у обавези да креирају материјале и поставе их онлајн окружење за учење.
У материјале спадају:
✓ лекција за чије проучавање ученицима није потребно више од 15 минута. Лекције имају улогу да упознају ученике са најважнијим елементима концепта који се изучава и, по потреби, укажу на додатне изворе;
✓ тест који садржи питања везана за садржај лекције и обимне повратне информације за тачне, односно нетачне одговоре.
Ученици су дужни да пре доласка у школу проуче наставне материјале које је наставник креирао. Они у школу долазе упознати са основним елементима онога што ће учити и школско време користе за изазовније задатке, вежбе и групне активности. Време које наставници проводе у школи са ученицима треба да буде посвећено активностима које продубљују знања ученика, а заснивају се на наставним материјалима постављеним у онлајн окружење. Другим речима, наставници не треба да предају у школи. Интеракција наставника и ученика не треба да буде ограничена само на активности у школи. Наставници треба да буду доступни ученицима и у онлајн окружењу кроз сараднички рад на форумима.
Смернице за организацију и остваривање припремне наставе за завршни испит у основном образовању и васпитању у школској 2020/21. години.
У складу са новонасталом ситуацијом и мерама Владе Републике Србије, Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања предлаже начин реализације припремне наставе за завршни испит у основном образовању и васпитању. Уколико се припремна настава за завршни испит буде организовала у школи, треба је организовати на начин који осигурава безбедност и здравље ученика и запослених, у складу са препорукама надлежних органа и институција. Уколико се припремна настава за завршни испит буде организовала онлајн, треба је организовати технички на исти начин на који је организована и редовна онлајн настава, при чему је велики акценат на интеракцији наставника и ученика.
8.1. Опште смернице за припремну наставе
Како ће ученици који ће полагати завршни испит школске 2020/2021. године завршити основно образовање у атипичним условима изазваним пандемијом, потребно је плански и промишљено организовати припремну наставу. Закон о основном образовању и васпитању предвиђа припрему ученика за полагање завршног испита коју школа може да организује током другог полугодишта осмог разреда, а дужна је да организује припрему ученика за полагање завршног испита десет дана пре полагања испита у трајању најмање два часа дневно из предмета који су обухваћени полагањем („Службени гласник РС”, бр. 55/2013, 101/2017, 27/2018 – други закон и 10/2019).
Неизмерно искуство које наставници имају у припремама ученика за полагање завршног испита потребно је прилагодити новим условима рада. Планирање припремне наставе треба заснивати, као и до сада, на образовним стандардима постигнућа („Службени гласник РС – Просветни гласник”, 5/2010).
При планирању припремне наставе треба имати на уму пре свега специфичност школе и одељења, и у складу са тим осмислити активности које ће помоћи ученицима да обнове градиво претходних разреда и да га повежу у јединствену целину што ће им помоћи да спремно и успешно одговоре на захтеве завршног испита. У циљу припреме засноване на ученичким постигнућима пожељно је да ученици пре почетка припремне наставе решавају један дијагностички тест (може се користити неки од тестова са претходних пробних и завршних испита) који ће послужити за адекватно планирање.
Специфичне смернице за припремну наставу
Припремна настава за полагање завршног испита због своје улоге и функције неопходно је да садржи следеће:
• Обнављање најважнијих појмова, правила, законитости, формула и сл.
• Указивање на типичне пропусте и грешке које су ученици претходних година правили на овом испиту (нпр. типичне рачунске грешке, попуњен тест графитном оловком, прецртан један део задатка, употреба скраћеница).
• Примере задатака са претходних завршних испита које наставници могу преузети са сајта Завода за вредновање квалитета образовања и васпитања https://ceo.edu.rs/завршни-испит-у-основном-образовању/тестови-сапретходних-завршних-исп/, као и са претходних пробних завршних испита https://ceo.edu.rs/завршни-испит-у-основном-образовању/пробни-завршнииспит/.
• Примере задатака из збирки задатака за завршни испит у основном образовању и васпитању чији је издавач Завода за вредновање квалитета образовања и васпитања и Просветни преглед.
• Домаће задатке ученицима на припремној настави треба задавати у складу са њиховим личним напретком у односу на област, као и у циљу подстицања на даљи самостални рад. Посебну пажњу треба обратити на праћење израде домаћих задатака у педагошкој документацији.
• Упућивање ученика на бесплатне онлајн ресурсе који могу бити корисни за обнављање најважнијих појмова, правила, законитости, формула и сл. за припрему завршног испита.
У редовној настави у току другог полугодишта потребно је што чешће користи примере задатака који су у директној вези са образовним стандардима постигнућа, при чему није потребно ученицима истицати шифру и формулацију стандарда. Такође важно је редовно информисати родитеље, тј. законске заступнике, о активностима и напретку ученика преко Ес-дневника или на неки други начин.
Željana Radojičić Lukić je višestruko nagrađivana učiteljica iz Srbije, koja je prešla dug put od učiteljice do pomoćnika ministra svoje zemlje, da bi se na kraju ponovo vratila svojim učenicima. Ona je liderka obrazovanja na Balkanu koja se trudi da svojim radom, idejama i projektima inspiriše i motiviše nastavnike Balkana.
Željana je obavljala funkciju pomoćnika ministra prosvete Republike Srbije
Zahvaljujući kreiranju projekta “Čarobno selo”, koji je finansiran od strane UNICEF-a tokom 2012, proglašena je za jednu od najboljih učitelja na svetu, i to ne jednom, nego u okviru dve svetske nagrade, Global Teacher prize i Global Teachers Award. Taj projekat Čarobno selo, koji joj je doneo i najveće nacionalne nagrade, zasnovan je na celovitom pristupu učenju pod otvorenim nebom. Svesna velikih prednosti ovog modela učenja, ona se bori da putem različitih projekata afirmiše celoviti pristup učenju, da stvori uslove da bude prepoznat od srane donosioca odluka cele oblasti Balkana i da postane sastavni deo većine nacionalnih kurikuluma balkanskih zemalja.
Svaki uloženi napor donosi pobedu
Još u detinjstvu sam naučila, a to učim i svoje učenike, da neuspeh ne postoji i da je svaki pokušaj zapravo uspeh vredan pažnje, a svaki uloženi napor donosi pobedu; lepo je biti u nečemu prvi, ali ne treba zaboraviti da je dostojno poštovanja biti i posljednji. Moji prijatelji znaju da je moja karaijera skup uspeha i velikih dela, ali da samo ja znam koliko sam napravila neuspešnih pokušaja da sazidam sve to što je sada vidljivo.
Učiteljica Željana, Banja Vrujci
Moji učenici su moja najveća inspiracija i motivacija i oduvek sam se trudila da ih uključujem u različite projekte na kojima sam radila. Nekoliko mojih generacija učenika odrastalo je uz obrazovni festival “Kreativna čarolija”, koji je i nastao iz potrebe da dovedemo svet u naše malo mesto. Čak 15 godina zajedno realizujemo ovaj prepoznatljiv regionalni događaj, gde su oni i njihove porodice domaćini deci cele Evrope. Osim što dobijaju priliku da jačaju svoje kompetencije u dečjem stavralaštvu, oni imaju priliku da se rano nauče toleranciji, da ruše predrasude i stereotipe o drugim narodima i da izrastaju u građane sveta.
Prekretnica u mojoj karijeri, svakako je obeležena kreiranjem koncepta celovitog učenja pod nazivom Čarobno selo, a nakon toga vrata, kako nacionalnih, tako i internacionalnih obrazovnih krugova, sama su se otvarala. Ta vrata nisam čuvala samo za sebe, nego ih sve ovo vreme otvaram drugim dobrim nastavnicima regiona.
Čarobno selo je koncept učenja uronjen u bajku, zasnovan na celovitom pristupu učenja pod otvorenim nebom. U njega su ugrađena sva iskustva, kako moja, tako i mog tima, tokom višedecenijske učiteljske prakse. To iskustvo je posebno, veliko i značajno, jer smo oko njega uspeli, godinama, da okupljamo različite timove eksperata i da zajedno iznedrimo mnoštvo novih projekata. Zapravo, sve što smo zajedno godinama stvarali, izrastalo je ili je zasnovano na iskustvu iz Čarobnog sela. Mogu slobodno da kažem da je i naš najnoviji projekat pod nazivom EduBalkan izrastao iz ideje celovitosti uspostavljne u konceptu učenja Čarobno selo.
Učionica u Banji Vrujci, OŠ „Milan Rakić“
Obrazovanje briše granice, ali stvarno!
Obrazovanje ima veliki kapacitet da briše granice, da gradi mostove ljubavi i tolerancije i da bude balans uspostavljanja trajnog mira u bilo kojem trusnom području poput regiona Balkana. To što smo dobili šansu i neverovatnu priliku da umrežavanjem oformimo “Balkansku nastavničku mrežu”, samo je još jedna u nizu akcija na koje smo fokusirani. Projekti, poput Asocijacije najboljih nastavnika bivše Jugoslavije, Magične interkulturalne mreže prijateljstva, Balkanske zbornice i sada Balkanske nastavničke mreže, sadržani su u jedinstvenom projektu pod imenom EduBalkan, koji već sada vrši snažan uticaj u ovom delu sveta. Sigurna sam da ova mreža ima kapacitet da utaba siguran put ka boljem obrazovanju, koji bi olakšao, motivisao, usmerio sve aktere obrazovnog procesa da bolje sarađuju, razumeju se, razmenjuju znanja i ideje, umrežavaju se. Iskustvo iz 6 država, koje imaju zajedničku istoriju, slične obrazovne sisteme, kulture, tradiciju, sa svojim bogatstvom u različitostima, pokazuje se kao dobar recept za ostvarenje misije EduBalkan zajednice.
Kroz dugogodišnji rad, najpre kao učitelj u osnovnom obrazovanju, a zatim kao pomoćnik ministra prosvete moje države, imala sam prilike da sagledam da se ovaj obrazovni sistem razlikuje od onog obrazovnog sistema kada sam i sama bila učenik osnovne i srednje škole. Osnovna razlika se ogleda u pomeranju fokusa sa praktičnih na teorijska znanja. Sada učenici imaju više nastavnih predmeta, više nastavnih sadržaja, više udžbenika, a manje dodira sa prirodom koja ih okružuje i sa praktičnim i realnim životom.
Sada je pred nama, članovima EduBalkan zajednice, izazov da unapredimo naše obrazovne sisteme tako što ćemo vratiti potvrđene dobre strane našeg starog obrazovnog sistema, a sa druge strane, uspešno odgovoriti na izazov sadašnjeg vremena kada je nastava potpuno iskočila iz ustaljenih okvira.
S obzirom da još uvek nije poznato da li će nastava nastaviti da se odvija samo u onlajn okruženju ili će to biti hibridni model, mi svakako predlažemo da resorna ministarstva shvate da imaju prevaziđeno obrazovanje, da počnu da ispituju i prate potrebe savremenog deteta i da počnu da iznalaze rešenja za resetovanje sistema.
Predlozi EduBalkan zajednice za reset obrazovanja balkanskih država
Obrazovanje pre i nakon pandemije neće biti isto. Promene su neibežne. Ko nije spreman da se menja, nestaće, to možemo videti i na primerima iz istorije. Države balkanskih zemalja imaju nacionalne kurikulume stare po nekoliko decenija, u kojima su se samo menjale pojedinosti, suština je ostajala ista. Umreženi nastavnici Balkana su svesni ozbiljnosti situacije i činjenice da će promene da se dešavaju jako sporo. Međutim, naša regionalna mreža nastavnika ima potrebu da ukaže na neke manjkavost naših sistema.
Iako je razvijeni svet odavno odbacio nastavnika u ulozi instruktora i ustupio mesto nastavniku treneru, nekome ko sa strane prati i usmerava učenika, ko ga osnažuje kako da samostalno uči i pronalazi znanje, balkanske škole su pune nastavnika predavača. Po našim standardima, u balkanskim učionicma se nalazi i do 30 učenika, pa u nekima i više od tog broja. U takvim odeljenjima, nemoguće je organizovati grupni rad, a o individualnom radu nastavnici mogu samo da maštaju. U našim školama školski čas traje 45 minuta, i takvih je na dnevnom nivou oko sedam. Tokom tih sedam nastavnih časova smenjuju se maternji jezik, matematika, hemija, fizika, istorija, geografija, engleski jezik… Teško je i zamisliti da je moguće da se jedno dete tokom dana fokusira na sedam različitih naučnih disciplina i da svaku disciplinu proprati sa podjednakom pažnjom i skladišti je zasebno u jednu fioku. Ovakav raspored nastave kod učenika blokira njihovu sposobnost uspostavljanja veza između nastavnih sadržaja i ne daje im priliku da razumeju međusobnu povezanost i odnose u prirodi i društvu.
U svih šest država prostora bivše Jugoslavije učenici su izloženi obavezama izučavanja ogromnog broja predmeta. Mi predlažemo smanjenje broja predmeta putem sistemskog integrisanja na osnovu srodnosti. Smatramo da bi na toj listi trebalo da se nađu: maternji jezik, engleski jezik, matematika, integrisane društvene nauke, integrisane prirodne nauke, umetnost i domaćinstvo. To je okvir nastavnih predmeta dovoljan za uzrast dece od 12 do 15 godina, odnosno od 5-8.razreda osnovne škole. U mlađem osnovnoškolskom uzrastu, odnosno uzrastu od 1-4.razreda, bilo bi dovoljno izučavanje pet nastavnih predmeta.
Zalažemo se da škole postanu lababoratorije za istraživanje i eksperimentisanje putem celovitog pristupa učenju, odnosno celovite integracije nastavnih sadržaja, jer je škola, koja sipa sadržaje u dečje glave, prevaziđena. Nastavnik, koji kritički ne procenjuje da li su sve učeničke glave sposobne da sve planirane programske sadržaje i prihvate, mora da ode iz naših učionica i ustupi mesto nastavniku sposobnom da obrazuje decu funkcionalnim znanjima i kritičkom mišljenju. Mi smo dužni da resetujemo obrazovne sisteme i obezbedimo uslove iz kojih će izrastati samouvereni i odgovorni pojedinci, koje odlikuje kritički stav prema svemu što ih okružuje, koji poseduju funkcionalna znanja i imaju dovoljno veština da ih samostalno primene u kasnijim nivoima obrazovanja.
Naravno, uspeh učenika u tako reformisanoj školi vrednovao bi se na osnovu napredovanja u odnosu na samog sebe, a ne po merilima koja se odnose na prosečnog učenika. Sve zastarele tehnike i ustaljeni obrasci, koji dovodi do frustracije učenika u našim školama, morali bi da odu u istoriju.
Željanini đaci, 2017.
Zbog svega toga želimo da afirmišemo celoviti pristup učenju kao potrebu Z-generacije za sticanjem funkcionalnih znanja putem iskustvenog učenja, rešavanja problema, razvoja životnih veština, primene preduzetništva, kreiranja projekata. Naši predlozi reformskih koraka usmereni su na ukidanje razredno časovnog sistema smanjenje broja učenika u odeljenjima na 20, ukidanje brojčanog načina ocenjivanja do 13 godine. Mi se zalažemo za promenu paradigme obrazovanja kakvo poznajemo. Ne možemo generaciju odraslu uz pametne telefone i tablete obrazovati na isti način kao što su se obrazovale generacije odrasle uz crnobele televizore! To prosto nije održivo i zato jeste neophodno da se na Balkanu desi reset obrazovnih sistema. To nije nimalo lako, ali ako osvestimo činjenicu da je klasično obrazovanje mrtvo, onda moramo brzom reakcijom da uspostavimo nove obrazovne sisteme rasterećene tragova trulih sistema, koji novim generacijama stvaraju frustracije, nezadovoljstvo i potrebu da se putem različitih aplikacija, koje koriste u slobodno vreme, sve više distnaciraju od škole i zastarelih obaveza koje ona nameće.
Naša obaveza je da stvorimo školu u koju će deca dolaziti sa radošću, koji će se u njoj osećati srećno i takvi iz nje izlaziti. Ukoliko se to ne desi, klasična državna škola, kakvu poznajemo na Balkanu, nestaće zauvek. To će stvoriti prostor za nastanak privatnih klasičnih i onlajn škola koje će ponuditi programe prilagođene potrebama Z-generacije i koje će se prilagođavati učeniku, a ne učenik školi, kao što je trenutno slučaj.
sedmogodišnju devojčicu, učenicu sjajnih učitelja, Omera Radončića i Mustafe Mušanovića;
Program je utemeljen na igri i učenju putem sopstvenog iskustva, izvan učionice.
KREATIVNA ČAROLIJA 