Једном је један мали дечак отишао у школу.
Био је он баш мали дечак.
А то је била прилично велика школа.
Али, када је мали дечак
Открио да може да уђе у своју учионицу
Право из дворишта,
Био је срећан.
И школа му више није изгледала
Толико велика.
Једнога јутра,
Када је дошао у школу,
Учитељица рече:„Данас ћемо цртати“.
„Дивно!“, помислио је мали дечак.
Волео је да црта.
Могао је све да нацрта:
Лавове и тигрове,
Пилиће и краве,
Возове и чамце
И извадио је бојице
И почео да црта.
Али, учитељица је рекла:
„Сачекајте! Још није време да почнете!“
И чекала је док сви не буду били спремни.
„Сада ћемо“, рекла је учитељица,
„Да цртамо цвеће.“
„Дивно!“, помислио је мали дечак.
Волео је да црта цвеће
Ружичастим, наранџастим и плавим бојама.
Али учитељица је рекла:
„Чекајте! Показаћу вам како“.
И нацртала је цвет на табли.
Био је црвен са зеленом дршком.
„Ево!“, рекла је учитељица.
„Сада можете да почнете.“
Мали дечак је гледао учитељичин цвет.
Онда је погледао свој цвет.
Више му се свиђао сопствени цвет.
Али, то није рекао,
Само је окренуо лист
И нацртао цвет као што је био учитељичин.
Био је црвен са зеленом дршком.
Једнога дана,
Када је мали дечак,
Потпуно сам,
Отворио дворишна врата,
Учитељица је рекла:
„Данас ћемо правити нешто од глине“.
„Дивно!“, помислио је мали дечак.
Волео је глину.
Умео је да прави свашта од глине:
Змије и Снешка Белића
Слонове и мишеве,
Аутомобиле и камионе.
И почео је да гњечи
Свој грумен глине.
Али, учитељица је рекла:
„Сачекајте! Још није време за почетак!“
И сачекала је док сви не буду били спремни.
„Сада ћемо“, рекла је учитељица,
„Да правимо чинију.“
„Дивно!“, помислио је мали дечак.
Волео је да прави чиније.
И почео је да прави чиније
Свих облика и величина.
Али учитељица је рекла:
„Чекајте! Показаћу вам како се то ради“.
И показале је свима како да направе
Једну дубоку чинију.
„Ево!“, рекла је учитељица,
„Сада можете да почнете.“
Мали дечак је гледао учитељичину чинију
А онда је погледао своју.
Та му се више допадала,
Али то није рекао.
Поново је замесио велику лопту од своје глине
И направио чинију исту као учитељичину.
То је била дубока чинија.
Врло брзо
Мали дечак је научио да чека,
И да гледа,
И да прави баш исто као учитељица.
А онда, убрзо затим,
Више није знао сам да прави ствари.
Тада се догодило
Да се мали дечак са својом породицом
Преселио у неки други град.
И мали дечак
Морао је да иде у другу школу.
Та школа била је још већа
Него она тамо,
И нису постојала дворишна врата која су водила
Право до његове учионице.
Морао је да се пење уз неколико степеника
И да иде дугим ходником
Да би стигао до своје учионице.
И баш првог дана
Кад је ту стигао, учитељица је рекла:
„Данас ћемо да цртамо“.
„Дивно!“, помислио је мали дечак
И чекао да му учитељица
Каже шта да ради.
Али, учитељица није ништа рекла.
Само се шетала учионицом.
Када је стигла до малог дечака,
Упитала је: „Зар не желиш да нацрташ неку слику?“
„Желим“, одговорио је мали дечак. „Шта да цртам?“
„Не знам док не нацрташ“, рекла је учитељица.
„Како ћу то да нацртам?“, запитао је мали дечак.
„Како год желиш“, рекла је учитељица.
„А којом бојом?“, питао је мали дечак.
„Било којом“, рекла је учитељица.
„Ако сви цртају исто
И користе исте боје,
Како бих знала ко је који цртеж нацртао
И чији је који?“
„Не знам“, рекао је мали дечак.
И почео је да црта ружичасто, наранџасто и плаво цвеће.
Волео је своју нову школу
Иако није имала дворишна врата
Која су водила до његове учионице!
Превела Злата Бабић
KREATIVNA ČAROLIJA 