Učiteljska beseda

Dragi gospodine učitelju,

„Naučio si me da pišem i čitam

Da poštujem roditelje i sve stare ljude,

Da ne budem lenja, gorda, lukava i dvolična,

Da je zlato svaki grumen rodne grude.

Naučio si me da volim zastavu, junačke pesme, Svetosavsku himnu,

Da je mnogo bolje izgubiti glavu nego dušu i obraz, nego Otadžbinu.

Poslušala sam Te, dragi Učitelju,

Nisam ni lenja, ni gorda, ne marim za vlast. Najviše na svetu volim svoju Zemlju, al to mi sad, izgleda, ne služi na čast. „

Zaista, da li je danas, čast da budeš učiteljica? Da li mi je zadovoljstvo da kao kvočka pribiram piliće, neprestano osluškujući hoće li se odnekuda začuti zlosrećni fijuk orlovih krila? Da li imam toliko ljubavi koliko oni imaju očekivanja? Imam li toliko snage da izdržim pojedinačne njihove sudbine i traume? Imam li moći da sve saslušam, upamtim, razvrstam, pomognem, podržim?

Verujem da ovo nije dilema samo jedne učiteljice iz Toplice Gornje, nego i onih iz Mrduše Donje, onih sa planine Suve i gora Mokrih, iz palanki Belih i Crnuća malih, iz Lapova Starog i Bribira Novog, iz Mitrovice Sremske i Karlovca Banatskog, iz Polja Tometinog i Polja Kosovskog. Iz Brestovca, Berkovca i Pepeljevca. Iz Todorovog Stalaća i Grbićevog Kaća, iz Novoga Sada i Beloga Grada. Kako da živimo na posnoj kori hleba i učimo decu masnih kojima kajle, džipovi novi i raskošna vila treba?

Kako da održimo status nad statusima našeg poziva u zemlji koja priznaje samo status vlasti bez opoziva? Kako da obezbedimo dužno poštovanje dobrim učiteljima da ih poštuju roditelji i dobri đaci tamo gde se ne poštuju čestito ni akademici a ni saobraćajni znaci? Kako da se izborimo za napredak znanja gledajući kako napreduju samo podobni klimoglavci? Kako da spasemo čast učiteljskog poziva kad se na pijaci u Novom Pazaru cenkaju oko cene diploma? Ja baš zabrazdih duboko. Vreme je za pesmu.

 „Dragi Učitelju, Tvoje lice strogo Blaži me u ovo predvečerje rano.

Jer tvoj nauk meni, ipak, znači mnogo i ja sam Ti zato zahvalan beskrajno.“

Vredi li, drage koleginice i kolege, zbog te zahvalnosti retkih podnositi nepoštovanje čestih? Naravno da vredi. Jer mi ne prodajemo znanje, ne kupujemo zvanje i ne prosimo poštovanje. Mi prenosimo sveti duh znanja i držanja. Zato, dragi moji apostoli vere, daskali ljubavi i filozofi držanja, ne klonite duhom, ne presahnite ljubavlju i ne odrecite se pružanja znanja i vaspitanja. A ja, ja ću i dalje u svojoj maloj varošici sejati snove neprestano nove i živeti, kao i do sada što sam, na „posnoj kori hleba“, jer zaista, zaista meni malo treba… Pošto,

„Dok neko pije -ja pijuckam.

Dok neko grize -ja samo grickam.

Dok neko glođe -ja samo glockam.

Dok neko peva -ja pevuckam.

Dok neko drema -ja dremuckam.

Dok neko radi -ja raduckam.

I tako malo, sitno, živuckam“

Kako lepo ispripoveda pesnik moju, a verujem i vašu, životnu priču. Doduše, vi ne morate da se ravnate po njoj. Iskoristite svoje demokratsko pravo i izaberite život iz prvog stiha, ali znajte, hteli vi to ili ne, odrekli ste se stradalničke apostolske sudbine, monaškog daskalskog mira i filozofskog dostojanstva u reči i delu. Uostalom sve ima svoju cenu, pa i ova moja mala beseda, namenjena boljima od mene, koji možda nisu želeli o ovome da govore.

Željana Radojičić Lukić, seoska učiteljиcа, Banja Vrujci 2007.