ОКАЧИ БИОГРАФИЈУ МАЧКУ О РЕП, А СА ЊОМ И СВЕ ШТО СИ УЛАГАО У ОБРАЗОВАЊЕ ПУНЕ 32 ГОДИНЕ!
Након моје молбе, из јуна месеца 2021.године, коју сам упутила управи школе у којој радим од 1994.године, а у којој молим да ми се омогући прелазак у матичну школу из издвојеног одељења, добила сам службени одговор следеће садржине:
учитељице Жељане за прелазак у матичну школу
Моја реакција на ову одлуку директора школе, у почетку је била тиха, некако помирљива, тако рећи нисам ни реаговала на Наставничком већу на којем је ово и усмено саопштено. Ћутала сам. Остала достојанствена и борила се у себи. Међутим, онда се само десила „провала емоција“, као када се обруши брана, само што су овде прелиле емоције. Огромна врста разочараности из које изађе и овај кратак текст који објавих на ФБ мрежи:
„ДОЖИВЕХ И ПРИЗНАЊЕ ОВЕ ВРСТЕ! ПОНОСНА, КАО И УВЕК!
ПРИЗНАЊЕ КАКВО ИМАЈУ ПРИЛИКУ ДОЖИВЕТИ САМО РЕТКИ!
Да, знам неке колеге из Србије који су доживели слична признања од својих школа. То се углавном тумачи као неки вид казне, али ето ја то не бих назвала тако. Некако сам сигурна да је ово прави начин да се покаже ко је ко у школи, ко коси, а ко воду носи, и да тај што годинама носи и преко својих могућности, сада понесе много више у лошијим условима рада. Дупло. Шта му фали? Може он то, па он је најбољи, је ли тако или није?
Дакле, ово изнад је одговор директора школе на моју молбу, упућену крајем јуна, у којем молим да, након 32 године радног стажа у селу, пређем у матичну школу. Осетила сам потребу да се опробам и у градској школи, да тестирам своје иновације и у варошким условима рада, али понајвише из потребе да мало успорим узнапредоване болести сакупљане деценијама по шупљим и незагрејаним учионицама. Ето, сада знамо и одговор на моје питање подељено овде са вама, да ли има места за сеоску учитељицу у градској школи. Нема. Тачка. И шта сада? Ништа, идемо даље, радно, вредно, како једино и умем. Учитељ се рађа, њега ништа не може да промени, он се даје у свим условима једнако, упркос признањима ове врсте. Хвала свима, не морате да честитате!“
Овде је ЛИНК до овог ФБ поста и реакција пријатеља. Хвала им свима, након њихових реакција било ми је још теже и нисам ни успела да све прочитам и свима одговорим, као што увек и практикујем. Некако, када прочиташ све те речи и подршке и утехе и дивљења, схватиш да ниси сам, али те то још више ражалости јер тада се подсетиш да ниси једини такав, заборављен, непоштован и скрајнут. А то онда боли, јако боли.
Да се разумемо, нисам се ја разочарала у директора школе, таман посла. Познајемо се дуго. Он је само донео одлуку, онакву какву је проценио адекватном. И то је уреду. Разочарала сам се у своју процену да ће неко имати слуха за моје потребе. Разочарала ме помисао на моју убеђеност да ће мој захтев за прелазак у матичну школу, након 32 године у просвети, неко сагледати људски и стручно, да ће сваку моју реч осветлити са свих страна и проценити основ да то заслужујем, али да се можда нису створили најбољи услови или позвати ме на колегијалан разговор. Понудити да заједно нађемо решење, а не одбити као да одбијаш некога ко ти се први пут обратио. Повредило ме је и образложење, да ми је директор већ много чинио, а ја се питам шта ми је то чинио, а да ми није припадало, мени или мојим ученицима? Какве услуге ми је то испуњавао, а другима није? Поредила ме је и реченица да се трошкови пута увећавају, ако знамо што знамо. Нисам ја очекивала позитиван одговор зато што је моја радна биографија импозантна и што би сваки перспективан директор пожелео да има радника са таквом биографијом, коју би могао користити на милион позитивних начина да унапреди рад установе, него због праведности и равноправности свих запослених.
Хајде да запоставимо квалитет рада, успехе, награде, промоцију школе на милион начина, и све што сам урадила за образовање Србије, за моју школу, општину, за децу коју сам учила и које сам укључивала у пројекте, које сам умрежавала и афирмисала… Хајде да гледамо само мој радни стаж проведен у сеоској школи. Ја немам један једини дан проведен у градској школи, ако занемаримо једну ратну годину у једном градићу који је био у окружењу целу ту годину рата, када сам пре подне радила у градској школи, а поподне у окружењу које је гађано из часа у час. Добро је, преживела сам, ишта страшно? Знам да има много учитеља у Србији који су исто провели цео век у селу. Живе на селу и од села. Неки од њих не би никада ни да покушају да се уклопе у неке друге услове рада, и то ја поштујем. Не бих ни ја никада пожелела да тражим прелазак у ту варошку школу да се услови рада нису променили и то много.
КАКВИ СУ ТО УСЛОВИ РАДА У МОЈОЈ СЕОСКОЈ ШКОЛИ И ЗАШТО ВИШЕ НИШТА НИЈЕ ИСТО?
Зграда је у почетку, тих деведесетих, када сам ту почела да радим, била колико толико удобна за рад, али доста хладна и неподстицајна, као и већина сеоских, а богме и градских школа, у то време. Као млад учитељ, на почетку 2000-тих одлучујем да мотивишем родитеље мојих тадашњих ђака, да направимо подстицајну средину за учење. Веровали су ми. И ја сам њима. Подржали су ме. Без изузетка. И гле чуда! Убрзо је та празна и суморна учионица постала синоним за најкреативнију учионицу Србије, па и шире. Сви смо тада били јако поносни, сви, цео златни троугао. Ђаци, њихови родитељи и ја њихов млади учитељ. Тај понос изнедрио је још више мотивације и инспирације, код свих нас. Колико сам ја њих мотивисала и надахњивала, толико су они мени враћали. Генерације мојих ђака и родитеља су, две деценије након тога, улагали, заједно са мном, у ту учионицу, у сваки њен детаљ, трудећи се да сваке године постане подстицајнија, лепша, креативнија. И била је.
Директори школе су се мењали, пар њих, али сви са потпуно истим односом према креативности, према ентузијазму, према спремности и одлучности једаног посвећеног и високо мотивисаног појединаца да позитивно утиче на заједницу, окупља је, мотивише, укључује у акције и заједно их са њом и реализује. Имала сам осећај тада, а и даље је у негде пригушен, али сачуван, да мојим директорима то није нимало пријало. Можда им је чак и сметало. Као да је мој рад некако реметио њихову посивелу празнину и праву линију којом су слепо ходали. Можда претерујем. Мада, јасно се сећам се једне прилике када у наше место долазила делегација угледних стручњака из Београда и када су пожелели да посете ту нашу необичну учионицу. Неки од тих директора, искрено, не сећам се ни ко је тада директоросивисао, али се сећам тог пренемагања и потребе да некако насилно затури кључ од школе и да спречи посету тој учионици. Сада се више и не сећам, али мислим да на крају кључ није нађен, али јасно памтим та моја осећања разочараности и туге. Осећања, лепа или ружна, остају заувек. Она се не заборављају ни када све чињенице заборав однесе.
Погледајте ГАЛЕРИЈУ!
А онда долази време друштвених мрежа и прилике да се постане видљив, па тако и та учионица излази из сенке. Није нам, на срећу, више требао онај кључ од школске зграде који се негде затурио. Био је довољан само један клик и учионица, таква каква је била , угледала је светлост дана. Провела сам у њој најлепше године мог професионалног рада, тестирала милион иновативних идеја, уживала са својим ученицима неколико генерација. На некој наградној игри од фирме која израђује подове добисмо под као награду за најкреативнију учионицу, а након тога често смо добијали различите поклоне које сам користила у настави, попут различитих уређаја, пилатес лопти, књига, енциклопедија и сл.
Једини излет из учионице десио се 2015-2016. када сам отишла у МП, из којег се поново враћам својим ђацима у тој истој малој сеоској школи. То изазива салву чуђења мог окружења, мојих колега, родитеља, али мени је то било сасвим природно и нормално. У то време добила сам пар стварно изазовних понуда за посао у Београду, али ми је све то некако деловало недовољно добро, недовољно изазовно, креативно и лепо. Проценила сам да је посао учитеља оно што ми тада поново одговара и што ће ми угрејати охладнелу и исцепану душу пуну рана и ожиљака којима је потребан велики мелем. То су могли бити само моји ђаци, и нико више. Нисам тада тражила прелазак у матичну школу, можда би тада била молба реалнија, ко ће га знати, али ја тада нисам имала ту врсту потребе, а не бих ни сада да се услови рада нису драстично променили.
Јасно се сећам из тог времена и односа директора школе према мени, било је ту некаквог мањег уважавања, не могу да кажем. Чак смо тада, други пут за двадесет година грађења подстицајне средине, добили од школе 15 празних саксија, земљу за цвеће и фарбу да сами офарбамо похабане клупе и столице. Нешто пре тога добисмо и венецијанере за прозоре. Мало ли је. Не могу вам описати тај осећај захвалности који сам осећала тада, а и сада. Ценим то, иако је било тако скромно и сувише касно, али десило се.
Желим да знате и ово, важно је ради данашњег тренутка. Те 2016, у јесен, придружујемо се иницијативи, наставнице српског језика, и укључујемо у акцију прикупљања књига. Убрзо ширимо ову акцију, уз подршку познатих личности, и покрећемо прикупљање средстава за дограђивање школске библиотеке. И гле чуда, акција се шири, људи уплаћују донације, чак нам неко од драгих људи прави и сајт за сакупљање донација, довозе нам добри људи књиге са свих страна, шаљу писма подршке, ма чудо се дешава. Зашто вам и ово пишем, зашто је ово важно? Убрзо, тих дана, јесени 2016, стиже наредба од школе да све обуставимо! Зашто? Школа ће се реновирати, нема потребе, кажу нам, да изигравамо мученике и тако компромитујемо и школу и општину. Добро!???Али сазнајемо да они заиста планирају велико реновирање, да су прибављена средства, да се ради пројекат. То је озбиљно. Моји родитељи су самоиницијативно, у међувремену, писали Влади Србије, МП, Председнику државе. И стварно је истина! Добили су и писмено обавештење да се реновира школа у Горњој Топлици. Слике пројектне документације круже около, долазе неки стручњаци у школу, мере и премеравају около и у школској згради, раде се истраживања земљишта, буши се и шта све већ. Убедљиво, нема шта.
Стрпљива, обрадована, радујем се и убеђујем родитеље својих ђака да ће бити реновирана школа, да се сви стрпимо. И??? Стрписмо се! Све уз осмех, као заштитни знак. Ево, до сада!
Е сада је све другачије. Лошије и очајније. Број ученика се смањио, јер родитељи не желе да њихова деца похађају школу у запуштеној школској згради. Они не желе да се њихова деца играју у непокошеном и запуштеном школском дворишту! Не желе ни да њихова деца први пут уђу у фискултурну салу тек у средњој школи. Родитељима проблем представља и немогућност исхране у школи, јер школа нема ни трпезарију, а ни ђачку кухињу. И тако. Нижу се незадољства, једно, по једно.
Ђак, по ђак, мање. И изгубисмо ми прошле године једно одељење, а следеће губимо још једно. Ето, зато сам тражила прелазак у матичну школу. Немам више снаге да крпим рупе, да са родитељима фарбам дотрајало, да изводим наставу у неусловном објекту, да се преко зиме сви мрзнемо и радимо у јакнама и рукавицама, да улажемо дане и дане рада да покрпимо што се покрпити може. Некад сам могла, а више, не да не могу, ја то више не желим. Моје здравље одавно није идеално, а није ни за причу колико и како је начето. За то време, моје колеге у Мионици су добили реновиран објекат који је први пут изграђен 2000. У то време када је саграђен, након мионичког земљотреса, био је најлепши школски објекат у Србији. Након само дваведесет година он је поново реновиран, што се каже од главе, до пете. Нема рупа, нема крпљења зидова и, нема фарбања намештаја, нема небезбедног дворишта, а има све. Ето, зато је једна сеоска учитељица пожелела да пређе у варошку школу, само зато, не из било каквог хира или ко зна чега.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА!
Пре ове одлуке директора, мислила сам да сам, свим трудом и одрицањем за тај сеоски школски простор и ту сеоску децу, заслужила барем мрвицу поштовања. Сада знам да нисам и да треба још да се трудим. Тако ли је? Ако, и треба тако деловати и искоренити све те надобудне ентузијасте који измишљају из досаде неке идеје, спроводе их у тишини, воле своје ђаке и свој посао. То све треба искоренити и то под хитно. Један корен ће бити мање, сигурно.
НАСТАВАК, 1.септембар, 2021.
Улазим јутрос, првог дана школске године, у горе поменуту најкреативнију учионицу Србије. Запахну ме влага и буђ, а поглед ми се прикова у запрљане и неокречене зидове који су сачекали моје нове ученике на самом почетку школске године. Школа неокречена, након године пандемије. А учитељица није нашла за сходно да сама окречи? Нечувено.
Па колико је то канти јупола потребно за кречење једне сеоске учионице, питам се, па и читаве школице? Колико то дуката кошта, понављам у себи, док гледам те веселе здраве дечје погледе загледане у будућност. А куда би деца гледала? Они се радују школи, помислих, да одагнам љутњу и бес, који у мени расту, али ми поглед побеже и судари се са рупом на зиду. Приђох, додирнух ивицу начете „зјапотине“ и она се само обруши и порасте. Догурах некако до краја часа. Користим одмор да посклањам, затегнем, опет ми моја необуздана потреба за лепим, не да мира. Улази помоћна радница коју замољавам да скине неке дотрајале паное. Скида их и појављује се још једна рупа која је и маскирана тим паноима да се не би видела.
Ево слика рупа небриге оних који присиљавају учитеље да дечјим радовима маскирају пукотине, мрље, рупе небриге, уместо да свуда поскидамо маске свих пукотина и мрља и откријемо ту голу сиротињу српског школства.
Наставиће се… Или неће?
KREATIVNA ČAROLIJA 