INDIJA – OPOROST, NEISPRIČIVOST, SLOBODA

Jasmina, Željana i Sandra, tim koji je predstavljao Balkan na Forumu obrazovanja „Global Teacher Award“ u Delhiju, septembar 2019.

Radoznalost prijatelja i poznanika natera me da nakon, evo skoro dve godine, dočaram utiske o Indiji i na ovaj način. A može još nekom da zatreba, jer sam i ja celo leto 2019, pre putovanja, pretraživala internet i čitala sve napisano o ovoj nama dalekoj i privlačnoj zemlji.

Iskreno, malo sam i dosadila okolini sa svojim nesipričivim pričama iz Indije, pa ću sada da malo i pišem i da vas još dodatno smaram. Šalim se. Samo želim, da sa svima vama, koji za sada samo maštate ili možda i ozbiljno planirate posetu ovoj dalekoj zemlji, podelim utiske i fotografije sa mog putovanja. Tu će biti i iskustava i fotografija s ulica Delhija, ali i iz komunikacije sa ljudima koji čine tu Inidiju takvom kakva jeste. Neodoljiva, neopisiva, pomalo surova, ali svakako drugačija od svega što poznajemo.

Želim da podelim i, sa nastavnicima regiona, svoje utiske iz indijskih škola. Istina, nešto više iz privatnih, jer je Indija mnogo uložila u razvoj privatnog školstva i ono se umnogome razlikuje od privatnog, u smislu ovog, koje mi poznajemo. Naime, Indija ima nekoliko lanaca privatnih-javnih škola, a jedan lanac broji i do 2000 škola. Šta se tačno podrazumeva pod tim privatna – javna, nisu nam otkrili, ali su to stalno isticali. Nismo saznali cenu školarine, recimo, iako smo to pitali u svakoj školi i po nekoliko puta. Isticali su samo da to nije privatna škola, već privatno – javna, a šta to podrazumeva, ostade nepoznanica.

U učionici jedne privatne škole u Delhju sa učenicima mlađih razreda

Mi smo prilikom našeg boravka u Delhiju posetili tri škole iz jednog lanca škola i jednu državnu školu. Državne škole su oskudne i to se vidi i na osnovu izgleda učenika, prepoznju se deca te neke najniže kaste. Mada, kažu da je u Inidji ogroman broj dece koja žive na ulici u kartonskim naseljima koja su svuda okolo, i taj ogroman broj dece, najčešće, nije ni uključen u redovan školski sistem. I privatne i državne škole imaju enormno veliki broj učenika. Učionice su im pretrpane. Neshvatljivo veliki broj učenika u odnosu na naše škole, iako su i naša odeljenja dosta velika, za razliku od evropskih zemalja. indijske male škole broje od 1000 do 2000 učenika, a najviše je onih do 4000, ali ih ima i preko 6000, pa i do 7000 učenika. Jedna školska ustanova u Indiji, najčešće, obuhvata celo douniverzitesko obrazovanje. Sve je pod jednim krovom, predškolsko, osnovnoškolsko, srednjoškolsko. Praktično, svakako, zar ne?.

U dvorištu sa đacima jedne državne škole u Delhiju

Otići u Indiju, a ne posetiti njhove privatne škole, bio bi veliki propust. Za naš standard izgledaju kao svemirski brodovi. Imaju visok nivo obezbeđenja, a kako i ne bi, u njima boravi i do 7000 dece. U školama najčećše rade žene, odevene su u njihovu narodnu nošnju, sari, i to je u Indiji standard oblačenja. Primetili smo da sve škole imaju đačke uniforme i razlikuju se od odeljenja do odeljenja,. Praznik boja.

Protokol prijema gostiju u privatno-javnim školama je nešto što smo prvi put doživele, skroz drugačiji nego bilo gde u svetu, a posebno drugačije nego u ovom delu sveta. Iskreno govoreći, bojim se da mi ovde i nemamo neki poseban protokol. Kod nas sve, pa i to, radi stihijski, dok to Indijci sve isplaniraju i imaju precizan protokol oji poštuju, znaju tačno šta se prezentuje, gde se prolazi tokom tih dva sata, koliko je potrebno za obilazak ogromih indijskih škola. Gosta tretiraju kao „visoko uglednu zvanicu“ i to je vidljivo na svakom koraku. Od ulaza u školu, gde je sve u znaku zemlje odakle su gosti, pa do natpisa na panoima sa imenima gostiju. Obilazak tako velikih škola, sa preko od 4000 učenika, je zatevan, ali kod njih je to sve isplanirano i podeljeno na desetine zaposlenih. Ne dočekuje te samo direktor, kao u našim školama, nego ceo tim, od preko dvadesetak ljudi. Svaki, od stotine nastavnika, znaju ko im gostuje u školi, odakle su gosti, koje su odlike zemlje iz koje dolaze i slične pojedinosti. I svi su nasmejani, ali iskreno nasmejani. Nema nameštnih „američkih“ osmeha, imaju samo osmesi radosti i zadovoljstva.

Pano sa dobrodošlicom u jednoj od škola

U obrazovanju stavljaju akcenat na moralne vrednosti i sve je podređeno tome. Naravno, u fokusu im je iskustveno učenje i to se na svakom ćošku primećuje. Indija je dosta uložila u privatno javno obrazovanje, napravila inovativne programe koji se stalno menjaju, jer su oni odavno shvatili da stagnacija i na godinu dana znači gubitak koraka sa naprednim svetom. A oni žele da imaju obrazovane mlade koji će moći upisivati najprestižnije svetske univerzitete, završavati ih i vraćati se u Indiju. To su nam davali do znanja u svakom razgovoru. Najpopularnije zanimnaje je inženjersko i lekarsko. Oni su odlučni da budu rame uz rame sa najboljima, i uopšte nema sumnje da će u tome i uspeti. Mogli bismo svašta od njih da naučimo, ali lakše nam je da mislimo da smo superiorni 🙂

Odeljenja su im brojna, ali disciplina je velika

Privatne škole u tom jednom lancu su im podeljene na tri vrste, tako da se u jednima školuju umetnici, u drugima prirodnjaci, a u trećima društvenjaci. I to je ono što jeste odlika njihovih privatno-javnih škola, jer se od najranijeg perioda deca usmeravaju. Posetili smo sve tri vrste škola, i to je baš bio izazov. Videti školu sa deset kabineta likovne kulture, isto toliko muzičkih, ostavio nas je bez teksta. U školi gde se školuju inženjeri, sve je vrcalo od tehnologije, a vidljivo je bilo da se ovde usvajaju funkcionalna znanja. Velika je razlika između privatnog i državnog školstva.

Poseta učionici u jednoj državnoj školi u Delhiju

Državno školstvo grca, kao i naše, dobro malo više. Međutim, njihove državne škole pohađaju deca iz njihove najniže kaste. Možda i ne baš skroz najniže, jer su nam učitelji državnih škola rekli da deca čije porodice žive na ulicama, a takvih je ogroman broj, i nisu obuhvaćeni osnovnim obrazovanjem. Učitelji u državnim školama odeveni su različito, neki su u tradicionalnom sariju, neki obučeni klasično, ugavnom nema nekog kodeksa odevanja. Tek smo tada sagledali moć kodeksa oblačenja, uniforme, jer je na nas kodeks odevanja nastavnika u privatnim školama, baš ostavio snažan utisak. Mislimo da to i nije toliko zbog uniformisanosti, već zbog praznika boja njihovih „sarija“. Zamsilite ispred sebe špalir, slobodno možemo reći pistu, na kojoj stoji trideset nastavnica u trideset različitih kombinacija boja sarija. Uglavnom im žene rade u školama, kao i svuda.

Čas joge, obavezan nastavni predmet

Kaste u Indiji su unutar sebe zatvorene i zasnovane na porodičnom nasleđu i strogoj hijerarhiji moći i uticaja. Rekoše nam da je sadašnji predsednik Indije, neko ko je iz te najniže kaste. Slučajno ili namerno, jedan je od rekih, pravi izuzetak, koji je dospeo na taj položaj. Svi sumnjaju da se to desilo slučajno, jer kažu da je to prosto nemoguće, pre će biti da je to „pogurano“ namerno, jednom i ko zna kada. Retkost, baš retkost, kažu čak i nemoguće je, da neko iz najniže kaste završi fakultet ili dobije neku važnu poziciju u društvu. To se jednostavno ne dešava, najniža kasta teško živi, jako teško. Neretko su sluge u kućama viših kasti, neobrazovani i ne govore engelski jezik koji je u Indiji službeni. Po našim parametrima ništa bolje ne živi ni ova druga odozdo kasta, ali kako se oni bave uslužnim zanimanjima poput taksista, kuvara, konobara, prodavaca, kasirki, tako se svrstavaju u taj neki za nijasnu viši sloj društva jer ostvaruju, kakav takav prihod. Da bih vam to dočarala bolje, treba da znate da oni smatraju uspešnim ljudima one koji se bave zanimanjaima poput taksisiste, kuvara i konobara, jer su ti ljudi situirani, nisu na ulici, nisu socijalni slučajevi, imaju za stan i hranu, a to je u Indiji uspeh. To je ta druga kasta odozdo.

Neka omanja pijaca na izletištu

Beda je ogromna, svuda vidljiva, ali kako Indija ima oko 119 milijardi stanovnika, barem je imala te 2019, to znači da i onih bogatih ima mnogo. Mada nam u našoj ambasadi rekoše da država nema tačan broj stanovnika, da su sve zvanične statistike zastarele, jer se brojevi mnogo brzo menjaju. Prirast stanovništva je ogroman. Kažu da je san svakog malog Indija da se dokopa Delhija, tako da ovaj grad sada broji preko 20 miliona stanovnika. Podeljen je na sektore i postoji veliki broj ljudi koji nikada nije boravio u nekom drugom sektoru. Pošto smo bili gosti srpske ambasade i pošto su baš o nama brinuli da nam se slučajno nešto neprijatno ne desi, iz sektora u sektor vozio nas je vozač naše ambasade Indijac je, rođen i živi u Delhiju, ali smo se sat vremen avrteli u krug da pronađemo ulaz u jedan od sektora. Ne znam šta bi se desilo da smo to pokušali samostalno da uradimo. To vam nikako i ne preporučujem, nipošto ne idite sami po Delhiju. Iznajmite hotelski auto, povoljan je. Iznajmite auto i vozača na sat ili na dan i onda možete biti sigurni da ćete naći ono što tražite, da se nećete izgubiti, ali i da nežete doživeti neku neprijatnost, jer ih belci baš „inspirišu“.

Poseta državnoj školi sa kojom Ambasada RS u Indiji sarađuje na projektu širenja svesti o upotrebi toaleta u Indiji

Mi smo se susretali samo sa prijatnim ljudima, bili smo gosti međunarodne konferencije i srpske ambasade. Imali smo predusretljive domaćine i nije bilo razloga da brinemo. Međutim, uvek je važan oprez, jer svaka zemlja ima i drugu stranu medalje.

Rikša, osnovno prevozno sredstvo

Saobraćaj je ono što vas šokira kako izađete sa aerodroma. Stigli smo u inidji negde oko tri sata ujutro i na putu do hotela ostali smo frapirani. Čak i u to doba Delhi ne spava, gužvaje ogromna, ali ne gužva kakvu mi poznajemo. Gužva u haosuindijskog saobraćaja. Žmigavac iko i ne koristi, to nikome ne treba, prvenstvo ima spretniji i brži. Malo se sporije vozi, ali se ne zna ko pije, a ko plaća. Semafori isto ne postoje, a i gde postoje, niko ih i ne gleda. Pešaci, ko pešaci, prelaze svuda, probijaju se između automobila i niko im ne staje i ne daje prvenstvo prolaza. Krava, sveta životinja, ona je jedina povlašćen u tom saobraćajnom haosu i nijednoj ne fali dlaka sa glave, osim što im fale kilogrami, odnosno redovna hrana. Imali smo utisak da te jadne zalutale životinje gladuju, i tako gladne umiru na ulicama. Travke nema u Deliju, a krave su svuda. One na ulicama Delhija su u jako očajnom stanju, dok su one koje žive malo izvan grada u boljem, jer tamo ima zelenila, te imaju šta da jedu. Čudno, vrlo čudno, neobjašnjivo svakako, ali turisti i ne mogu da sasvim razumeju drugu kulturu, naročito ne takvu kao što je indijska.

Krave na ulicama dvadesetmilionskog Delhija

Skoro godinu dana od posete toj neobičnoj i dalekoj kulturi, a i dalje želim da ova nesipričiva priča dobije i svoj nastavak, da ponovo doživim sav taj kontrast, svu tu srdačnost, sav taj nesklad, oporost i lepotu. Čudno, je l’ da? Znate ono, kada nekog volite, pa mu uočite mane, a onda ih prihvatite i zavolite. To je Indija, ne možete da je ne volite. Odmah po dolasku u hotel, u cik zore, nastaje pakao koji mi pravi alergija. Naime, sve sam očekivala, ali taj nivo vlage, u hotelu od 5 zvezdica, nisam. Dobro, promenićemo sobu, tražićemo nešto na višim spartovima, podržavaju me „moje dve“. Ljubazni menadžemnt brzo reaguje, dobijamo sobu na višem spratu, ali opet sa vlagom. Ne, nije to obična vlaga kakvu mi poznajmeo, to je neka ubitačna koja ne dozvoljava da dišeš. Tu ispred naših nogu, osoblje hotela čisti sobu iznova i iznova, ali miris vlage ostaje. U pet ujutro, ipak nekkao shvatismo da je to Indija. Napolju je ogromna temperatura u to doba godine, prozori se nikada ne otvaraju, radi centralna klima bez prestanka, pa taj opori miris vlage samo cirkuliše od sparta do sprata, iz dana u dan, iz godine u godinu. Ok, imam lek protiv alergije. Sanirano, može da se spava, sada će već 8 sati od poletanja iz Beograda.

Rekoše nam, pri prijemu na recepciji, da na našu odgovornost možemo izaći u grad pre 18 sati. Delovalo je suludo, šta da radiš u Indiji, u sobi do 18 sati. Ceo dan u hotelu? Ništa, iznajmićemo auto, odlučismo, na par sati. Obići ćemo grad od 20 miliona stanovnika. Pri prvom izlasku iz auta, potpuno smo shvatili zašto se pre 18 časova izlazi na svoju odgovornost. Izdržali smo par minuta, napravili selfi, utrčali u auto, i tako, od atrakcije do atrakcije. Selfi, po selfi i trči u klimatizovan auto, dok ti mozak nije pretvoren u uzavrelu kašu. Strašno, ali takav je Delhi u septembru. Vreo. Ma šta vreo, prevreo, proključao, nepristupačan, ali neodoljiv.

Ispred Parlamenta Indije, oko 16 popodne na 40 i kusur stepeni

Pri susretu sa ljudima na ulici, shvatismo da smo mi Evropljani, kako god to za nas odavde čudno zvučalo, da smo u nivou zvezda i da je naše da se smeškamo, dajemo autograme i dozvolimo im da naprave sa nama selfi. I to sa svakim pojedinačno. Smeškale smo se, par minuta, pa „štrafta“ u klimatizovan auto, udahneš duboko, pa izađeš ponovo, a oni strpljivo čekaju i smeju se najlepšim i naiskrenijim osmesima koje smo ikada videli. Shvatismo šta znači imati gen sreće i da sreća nije u materijalnom.

Po povratku u hotel, ali i ulasku u bilo koji drugi restoran, zapahnjivao nas je neprijatan i jako agresivan miris. Bio je to miris karija,ali izmiksan sa nekim drugim začinima na koje naše čulo mirisa nije naviklo i začinjen, ali dobro začinjen i mirisom vlage. Gde god da smo krenuli, taj neopisov čudni miris nije nestajao, svuda je prisutan. Uvukao nam se u nozdrve, u kosu, u odeću. U sećanje. Doneli smo ga do Srbije. I sada ga mogu prizvati. „I šta je sada tu lepo“, pitaše me ljudi, „zašto da ideš ponovo, da se mučiš sa alergijojm, da se onesvestiš na toj vreloj sparini, da udišeš taj agresivni miris koji guši?“ Da li si ti, ženo, normalna, pitam i ja sebe? Neverovatno je, neopisivo i neobjašnjivo, i zato želim da upijem pnovo taj „šmek“ Indije, te daleke kulture, drugačije od svega ostalog što poznajem.

Gospođa Alka, direktorica jedne privatne škole u Delhiju koja je dolazila u naš hotel par puta, sve dok nsimo, kako smo znali i umeli, na silu, ugurali termin za posetu i njenoj školi. To se zove menadžer.

Priznajem. Ljudi su ti koji oboje boravak u bilo kojoj zemlji, a Indija ima toliko srdačnosti, toliko gostoprimstva u ljudima, da se stiče utisak da je svako od njih plaćen da se toliko trudi da ti bude na usluzi.

Gostovanje u jednoj od privatno-javnih škola „Blue Bells Model School“

Imali smo priliku da posetimo tipičnu indijsku porodicu, srednje kaste. Porodica je kao bilo koja naša prosečna radnička, i to bi bila njihova srednja kasta. Ipak, razlike u odnosu na našu pordičnu organizaciju i način života, su velike. Ta njihova srednja kasta ima svoju kuću, baš kao i naša, ali one imaju i sluge, I ne jednu služavku, nego i vozača i još dvoje do troje služavčadi. Nažalost, to proizilazi iz njihovog siromaštva najniže kaste. UInidji je mnogo siromašnih porodica koje žive na ulici, te im srednja kasta pruža hranu i smeštaj, a zauzvrat dobija vozača, kuvaricu, služavku, bebisiterku. Znači, cela jedna porodica iz najniže kaste, čini poslugu porodici iz srednje kaste koja ima svoju kuću i pripada tom nekom bogatijem sloju ljudi. Za nas su prosečni, ali u Indiji spadaju u bogatije ljude, baš zbog toga što imaju kuću u vlasništvu, auto, stalan posao, najčešće u javnom sektoru. To su sve privilegije srednje kaste koje naše radničke porodice i ne vrednuju. Imat svoju kuću, svoj auto i stalan posao je velika privilegija, ne samo u Indiji, ali u ovom delu sveta to se ne ceni i shvata kao privilegija, a trebalo bi.

Crtanje tačke na čelu kao znak dobrodošlice

Indija je tako opora, toliko je kontrastna, ona i jeste ustvari zemlja kontrasta. Ima te ljude koji je čine tako milom, toplom, ljubaznom, neodoljivom, lepom, poželjnom. Sa distance, kada realno promisliš, ne možeš, a da ne pomisliš da ta Indija ima neku kolektivnu magiju, koja te očara, stegne tako jako i ne pušta. Evo je, posle dve godine, i dalje u nozdrvama, a i u srcu. Nezaborav to je indija.

Svaki gost se daruje ovim đerdanom od kadifica i stavlja se crvena tačka na čelo

Po povratku sa putovanja u Indiju, otvorila sam kofere, kao i nakon svakog ptvanja. Međutim, ovo otvaranje kofera bilo je drugačije. Zapljusnula me Indija u svim njenim mirisima. Sve je mirisalo, dobro, više je smrdelo. Na tu čudnjikavu vlagu koja ne može da izađe iz nozdrva. Nije to vlaga, kakvu mi poznajemo, to je opora i teška vlaga. I onda se sama sebi začudim, uzeh ešarpu sa vrha kofera i zarih lice u nju, baš kao što sam ga uranjala i u Indiji. Samo tada sam se spašavala da ne udahnem sav taj neprijatan miris koji me gušio prvih dana. Posle sam se ipak pila antialergene i lakše funkcionisala, jer vlaga je ono što mi sužava bronhije i otežava disanje.

Zadržala sam tu neopranu pamučnu ešarpu koja me u Indiji štitila i od sunca koje peče kožu i od valgde koja zatvara bronhije. Poželela sam da sačuvam delić Indije uvučen u pamučne niti ešarpe, taj delić neopisive indijske oporosti koja razočarava i očarava, koja mi sada, kada smo zatvoreni, baš fali. Podseća me na slobodu! Na sreću. Na život.

Na Svetskom forumu obrazovanja, Delhi 2019
Na svečanoj dodeli Global Teacher Award, Delhi, 2019.
Predah, Svestki forum obrazovanja, New Delhi, 2019.
Debata, GTA, New Delhi, 2019.
Najbolji nastavnici sveta, New Delhi, 2019.
Sveta životinja, svuda ih ima, u samom dvadesetmilionskom Delhiju, svuda na autoputevima
Buda, čest simbol, kako u kućama, tako i na ulicama Delhija i cele Indije

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s