CRTICA O MORALU I VERI

MORALNE VREDNOSTI I VERA – INDIJA I SRBIJA

Prvi čas, nakon povratka iz Indije, učenik mi prijavljuje ponovljeni slučaj uvrede koju trpi od druga koji mu psuje mrtvu sestricu, koja je preminula kao beba. Pošto se to već ponavlja, pretpostavljam da bih isto reagovala kao i prošli put, što se očigledno pokazalo bezuspešnim. ali smo mi nastavnici skloni da ponavljamo rekacije, uprkos neuspešnim medijacijama.

Željana u jednoj indijskoj učionici.

Međutim, ovaj put sam reagovala sasvim drugačije. Bez kritike, bez povišenog tona, sasvim smireno, ali pod utiscima sa nedavnog putovanja po Indiji, opisala sam celom odeljenju situaciju susreta sa stotinama dece koji mirno stoje puna dva školska časa, koliko je program dobrodošlice traje, tokom kojeg se nijedno od njih nije pomerilo, okrenulo, šapnulo, nakašljalo, a kamoli da je bilo žedno (a jeste sigurno) guralo drugu decu, skakalo, vređalo ili bilo šta slično, što bi narušilo uged njihove škole, njihovih nastavnika, grada u kojem žive, države, na kraju, ali i ugled svake njihove porodice pojedinačno. Pitala sam moje đake, da li znaju zašto su ta deca tako odgovorna, strpljiva, discplinovana, kulturna i zašto su im te vrednosti potrebne za život.

Deca u jednoj indijskoj školi, za vreme sveanog programa dobrodošlice gostiju.

Nisu znali sve odgovore, ali neke itekako jesu, ali sam im svakako prostim i svedenim rečnikom objasnila da ta deca u Indiji imaju izražene moralne vrednosti o kojima uče u svojim školama, možda samo malo drugačije, nego što to mi učimo u našoj učionici i da imaju jaka verska ubeđenja koja stiču u svojim porodicama, možda samo malo drugačije, nego što to oni uče u svojim porodicama i da je to „malo“ u većini slučajeva jako „mnogo“.

Tihim, smirenim glasom, pitala sam dečaka koji je uvredio svog druga, da li on veruje u Boga, da li on i njegova porodica idu u crkvu i zašto se uopšte ide u crkvu, da li on ide na versku nastavu i da li mu je važno da bude dobar sin i dobar vernik i zašto mu je to važno? Gledao je u pod, bilo mu je jako neprijatno, ali ne na način kako je deci neprijatno kada ga odrasli kritkuju, nego se videlo u pogledu kajanje. Iako možda sve nije ni razumeo, mali je, ali ipak ne toliko, da ne shvata šta znači naneti nekome namerno bol i toga je sada bio skroz svestan. Naravno, svesna sam i ja kao učitelj da je ovde najmanje kriv ovaj dečak, ali moramo jednom zaustaviti pravdanje dečjih postupaka guranjem pravih razloga za tepih. Potrebno je toj istoj deci pomoći, ali svakako ne samo to. Potrebno je porodicama otvoriti oči razgovorima sa povodom, upravo kroz ovakva vršnjačka psihička i fizička nasilja, a ne kako smo navikli, jer to nema efekta očigledno.

Ono u šta sam sada apsolutno sigurna je da je uzaludno u školi izučavati predmet Verska nastava, ako se ta vera istinski, ni na pravi način, ne usađuje u samoj porodici, ali i da se moralne vrednosti moraju razvijati i u školi i u porodici i da to zahteva kompletnu promenu nacionalnog kurikuluma, sa jedne strane i podršku roditeljima da budu roditelji. Imamo obuke za sve i svašta, čak i kako se gaji kućni ljubimac, a roditeljstvo se podrazumeva, uči se u hodu. Taman kada završiš višedecenijsku roditeljsku ulogu, shvatiš da si pogrešio, ali povratka nema, a onda ponovo ukrug.

Preuzeto sa društvenih mreža.

Dečaku koji je psovao, preporučila sam da nekoliko puta pročita deset božjih zapovesti i da o svakoj pojedinačno popriča sa roditeljima, a onda da zajedno pronađu onu koju je on prekršio psujući mrtvu sestru svome drugu. Ne verujem da bi u ovu problematiku ikada zalazila na ovaj način, jer mi je pitanje vere i verovanja u boga uvek bilo isuviše lično, ali nakon ponovnog susreta sa Indijom i njenom kulturom, shvatam i sama da smo kao narod tanki i na polju moralnih vrednosti i na polju vere, ali i da smo ih svesno ili nesvesno gurnuli decu u kandže interneta, a da ni sami ne umemo da se nosimo sa njegovim izazovima, jer najnoviji slučaj nastavnika iz Kragujevca to apsolutno potvrđuje. Nije ni čudo što nam deca lako gube kompas i odaju se različitim porocima čim odrastu, a to je i osnovni razlog ovolikog vrpnjačkog nasilja, a sve češće i nasilja nad nastavnicima.

Većina mojih đaka potiče iz skromnih seoskih porodica, svi slave krsnu slavu, idu u crkvu, poste svaki post, pritom sva deca pohađaju i versku nastavu, tako da i ne bi trebalo da ima suštinske razlike između njih i te dece koju sam upoznala u Indiji.

Pa ipak dete u Indiji nikada ne bi vređalo drugo dete, niti bi, recimo, izvuklo stolicu nastavnici, kao što je to učinilo dete u Trsteniku, a još manje bi taj snimak bilo koje indijsko dete objavilo na društvenim mrežama, jer u školi ne koriste telefone i nemaju pristup internetu, a to spada u prevenciju.

Dakle, sve što radimo, totalno je pogrešno. Šta znači obrazovanje osobi kojoj je kao dobar dan povrediti slabijeg, uništiti nečiju karijeru, dom, porodicu, zavičaj, državu i sl.

Deluje mi kao da sa povezom na očima i tamponima u ušima obrazujemo, istovremeno i na potpuno isti način, dobru decu koja su u svojim porodicama dobili dobre uzore da i sami budu moralni i časni ljudi i one druge koji su imali manje sreće i sada jedino umeju da budu dominantni u svojoj izopačenosti i poremećenim moralnim vrednostima.

Stvaramo generacije učenika kojima je spektakl izmaći nastavnici stolicu, tako je poniziti i smejati joj se objavljivanjem na društvenim mrežama…

• Kakvo društvo smo stvorili?
• Kada nam se sve ovo desilo?
• Kako smo to i kada tačno izgubili moralni kompas?
• Zar moralne vrednosti ne treba da budu na prvom mestu, kao najvažniji obrazovni sadržaj svake predemetne oblasti, bez izuzetka?
• Da li se moralne vredosti i vrline usvajaju bubanjem? Zašto forsiramo reprodukciju znanja ako je jasno da za znanja ne dovode do kompletne ličnosti i da je to zamka koja nas je dovela do ovih nemilih scena i događaja iz naših učionica kojih bi se postideo svako normalan?

Posbno mi je drago što se na ovu temu oglasio i moj omiljeni pesnik Ljubivoje Ršumović, naš Ršum:

„…Po smehu koji prati ovaj amaterski video zapis, rekao bih da učesnici imaju autoritarne karaktere, želju da se nekome ili nečemu dodvore i dopadnu, da se umile nekoj vladajućoj Moći. Niko od tri pomenute, što ličnosti – što ustanove, nisu uspeli da im budu autoriteti, pa su se okrenuli Beslovesnim mrežama, Javnom mnjenju, Gomili, Rulji… A to je već stvar za stručnu popravku u „Lazi Lazareviću“.

Šta bi trebalo učiniti, sad kad je učinjeno ovo što smo videli? Trebalo bi, najzad, predložiti Vladi RS, a vlada RS po kratkom, najkraćem postupku, doneti i objaviti u Službenom glasniku Zakon po kome će učitelji, nastavniici, profesori dobiti status službenih lica…“

Ceo Ršumov apel pročitaje na Nova.rs

Zaključak: STATUS SLUŽBENOG LICA

Mislila sam da ovakvu ideju nikada neću podržati, ali izgleda da smo dotakli dno i da na ovaj način jedino možemo da se zaštitimo. Nema više smisla juriti izgubljno dostojanstvo, ono je odavno izgubljneo i proći će decenije da se tu nešto promeni. Status služebnog lica jedino u ovom momentu ima smisla, zaštitio bi nas od učenika i njihovih roditelja, naravno onih koji nemaju nikakvih moralnih vrednosti, a ni kapacitet za razvoj istih i kojima je kao „dobar dan“ primeniti silu, poniziti, uvrediti i povrediti drugo biće. Niko od nas ne želi da ide na posao sa strepnjom i grčom u želucu i da razmišlja koja će budala danas da naleti na nas i prospe po nama svoju frustraciju.