УМЕСТО ЧЕСТИТКЕ ДАНА РЕПУБЛИКЕ – ДАН СПАСАВАЊА ПОСЛЕДЊЕ МРВИЦЕ ДОСТОЈАНСТА НАСТАВНИКА
Када изгубимо и ту преосталу мрвицу, шта ћемо онда? Како направити испочетка нешто за шта ни клицу нисмо сачували?
Желим да поделим са вама чињенице, размишљања, страхове, жеље, о актуелним дешавањима – најава штрајка у просвети због измицања столице колегиници из Трстеника.
Наиме, прошле седмице, у мојој школи, а путем Вибер групе, анкетирано је 78 чланова групе. Нас 51 изјаснило се, да је за тоталну обуставу рада, тог 1.децембра. Јуче добијамо обавештење да ће наша школа „Милан Ракић“ из Мионице, наводно, радити скраћено тог 1.децембра и то часови скраћени на 30 минута. Притом смо из синдикалне организације обавештени да нема организованог превоза тих 30км до Ваљева где се организује нам а најближи протест.
И, шта ћемо сада? Имају ли ове одлуке кредибилитет? Зашто да радимо скраћено тог дана, када смо се изјаснили за тоталну обуставу?
Зашто смо уопште анкетирани по овом питању, када руководство синдикалне организације, очигледно, нема „петљу“ да спроведе одлуку запослених? Истина, имамо тек постављену председницу синдиката, а схватих и између редова да постоје опструкције унутар колектива, а ја се питам где још не постоје и да ли је то оправдање, али боље да неке ствари и прећутим.
Оно што се намеће као питање, природно, ко су нам председници синдиката по школама, и не само по школама, него ко су нам синдикалне вође и на нивоу градова, па и Републике Србије? Ко нас то води кроз мрак и коме смо дали своје поверење?
Зашто ти синдикалисти, углавном, немају „петљу“ за овакве одлуке, за које се углавном бране да су у нескладу са законском регулативом, а ја се питам до када ћемо да трпимо неправедну законску клаузулу која је у нескладу са правом запослених и шта нам то недостаје да направимо критичну масу на улици да ту неправду протерамо из закона. Јесмо ли ми из просвете нечији робови да немамо право на тоталну обуставу рада? Када се то и како нама тачно десио овакав члан закона који је обесправио нас запослене у просвети?
Какав минимум рада смо ми дужни да испунимо, када се минимум достојанства наставничке професије одавно истопио?
Какав минимум рада смо ми дужни са испоштујемо, када се минимум поштовања према нама од стране друштва давно истрошио?
На којем то минимуму рада инсистира МП, када се минимум здравог разума доносилаца одлука давно пензионисао, па је проглашено нормалним оно што није, а исмејано оно што јесте?
ЗА СИНДИКАЛНЕ ВОЂЕ: Драге моје колеге, не заборавите да бити синдикалиста је много веће од 12%. Бити синдикалиста значи бити храбар, бити праведан, бити способан да анимираш, да покренеш масу, да убедиш и неверне Томе да је могуће, да има наде, да знамо куда их водимо.
ЗА РОДИТЕЉЕ:
Драги родитељи наших ђака, да ли сте ви сагласни са свим горе наведеним и да ли и ви сматрате да ми морамо да обезбедимо минимум рада и да на тај начин учимо вашу децу да сутра увек треба да „подвију реп“ и да se никада не усуде показати да су здраворазумско биће које има право да дигне глас, да се побуни , да каже НЕ!
Дакле, да ли су родитељи са нама у четвртак на трговима?
Имамо ли вашу подршку да се одважимо и не испоштујемо процедуре барем тог једног јединог дана, 1.децембра. Зар ћемо дозволити да останемо у учионицама, на часовима од по 30 минута, и гледати у очи вашој деци, нашим ђацима, који у нама траже узоре?
ЗА УЧИТЕЉЕ И НАСТАВНИКЕ: На крају, не могу а да се не запитам и то, какви смо ми наставници постали, јер у највећој мери је и до нас? Јесмо ли то начелно прихватили да нам извлаче столице до пензије и да свако од нас стрепи чекајући тренутак понижења у учионици? Јесмо ли сагласни коначно да нам и ученици и родитељи без трунке обзира пришивају оно што нисмо ни помислили, а камоли урадили, попут ситуације из ваљевске гимназије, у којој су угледног колегу надомак више него заслужене пензије најстрашније понизили пришивши му нешто што свако нормалан зна да је лаж урушивши га на тај начин и као човека и као професора? Не могу да прихватим да смо сагласни да нас сви редом дискредитују и то на свим нивоима, јер им се може, а ми ћемо да „гурамо“ минимум рада и поштујемо ту накарадну клаузулу која запослене у образовању лишава могућности тоталне обуставе рада и било каквог подизања гласа.
ЗА СВЕ ОНЕ КОЈИ СХВАТАЈУ ВАЖНОСТ ОБРАЗОВАЊА: Где смо у четвртак? На којем тачно тргу се окупљамо? Како се препознајемо? Шта радимо након протеста? На који начин се идентификујемо? Шта радимо у петак, 2.децембра? Шта радимо до полугодишта? Шта радимо након полугодишта?
Заједно можемо много, али да ли желимо да заједно радимо сачувамо ону мрвицу са почетка овог текста, јер та мрвица значи опстанак нашег друштва, наше државе, нашег народа, нашег језика, културе, писма, јер без образовања ми нећемо од тога имати ништа. Нећемо чак имати ни ону шљиву коју нам помињу често, и за њу ће бити потребна та једна једина мрвица, јер услови климе се мењају, а само образовање може да унапреди и сачува ту потребну семенку шљиве под којом ћемо, тако кажу, једног дана као народ да се спакујемо?
Образовање је клица свега напредног, свега оног што сутра може унапредити и променити овај свет на боље, свега што може наше друштво развијати.. Зато смо потребни сада сви УЈЕДИЊЕНИ на овом важном задатку, у овом важном дану, дану очувања мрвице достојанства наставника, дану који ће трајати дуго ако му заједно удахнемо светлост. Од нас свих зависи!
Може се десити да тај ДАН никада не осване. Од нас свих зависи!
Жељана Радојичић Лукић, учитељица из Мионице
KREATIVNA ČAROLIJA 