MARŠ MIRA – SEJANJE NEMIRA

Sve što se dešava, dešava se sa nekim razlogom, pa i napad ispred Palate mira u Hagu, koji je naša delegacija pretrpela od strane učesnika „Marša mira“.

Rođena u Jugoslaviji, u Bosni i Hercegovini, odrasla u multietničkoj sredini gde je moj narod oduvek bio u manjini; pohađala školu gde je većina dece bila muslimanske veroispovesti; doživela i preživela građanski rat i proterivanje sa vekovnog ognjišta; preživela gubitak uspomena i svega što me podseća na detinjstvo; otišla zauvek iz zavičaja; smogla snage da ustanem, da se uspravim, da oprostim i da naučim da živim bez mržnje prema narodu koji mi je spalio sve što sam zvala dom i zavičaj; da bih godinama nakon toga, sabrala snagu da dam svoj doprinos trajnijem očuvanju mira na Balkanu, umrežila nastavnike širom regiona, pokrenula nastavničku regionalnu nagradu, organizovala regionalne konferencije na kojima su se dodirivale i zajedno vijorile zastave svih 6 država nastalih nakon raspada SFRJ, pa među njima i zastava Bosne i Hercegovine; pa ipak, pored svega gore napisanog, građani te iste Bosne i Hercegovine i tog istog muslimanskog naroda, napali su me najstrašnije, gle čuda, ispred Palate mira u Hagu, i to samo par minuta nakon posete Ambasadi Srbije u Holandiji, čije su prostorije na par minuta od pomenutog mesta.

Samo što sam iz ranca izvadila zastavu mog naroda, zastavu moje zemlje, primetih da neko kidiše prema meni, kidiše na zastavu koja mi je prekrivala kolena… Začuh užasnu i neprijatnu buku, skandiranje, vikanje, sledih se od uvreda koje su me obasipale sa svih strana, kakve ne doživeh nikada, ni tokom tog davnog građanskog rata; nazvaše me „srpskom kurvetinom“, provokatorom, huškačem, droljom, i ko zna šta sve još izgovoriše.

Prepoznah akcenat mojih sunarodnika iz Bosne, prepoznah tu „milujuću“ boju jezika koji volim, sa kojim sam rasla, školovala se, a koji me podseti:

• na moje najbolje drugarice, Mejremu i Behiru iz Seone, Đeviju iz Pribitkovića, Ismetu iz Treštenice,
• na moje đake, Mersidu, Adnana, Amiru, Edinu;
• na moje školske drugare, Nihada, Fikreta, Almira, Šahu, Nizru, Enesu;
• na moje koleginice, Sanelu iz Tuzle, Zumru i Sanju iz Banovića;
• na Šahziju Mujagić, moju nastavnicu srpsko-hrvatskog jezika;

Međutim, ne prepoznah tu zversku energiju, taj bes, tu mržnju, te uvrede koje su me zapljuskivale sa svih strana iz stotinu glasova grupe koja me opkoljavala, dok je vazduh postajao sve teži. Gubila sam lagano dah, puls je ubrzavao, prisebnost mi je izmicala i pored volje i želje da je sačuvam.

Kamere na telefonima su brektale sa svih strana dok su snimale te uvrede, upućene meni, učiteljici iz Srbije i ne samo njoj. Ovi glasovi vređali su najstrašnije u meni i:

• sedmogodišnju devojčicu, učenicu sjajnih učitelja, Omera Radončića i Mustafe Mušanovića;
• drugaricu Behire Bešić, kćerke divnih ljudi iz Seone;
• Seninu i Nizrinu školsku drugaricu;
• Sabihinu i Tajibovu komšinicu;
• onu mladu devojku, učiteljicu dece iz Seone, Grivica i Omazića kod Banovića, koja ni tada nije videla razliku među nacijama;
• isto, koliko i onu mladu ženu, s početka ratnih devedesetih, koja je smogla snage da sve oprosti i nauči da ne mrzi druge nacije i vere, uprkos svemu što je preživela tokom ratnog vihora.
• onu učiteljicu koja je učila svoje đake da ne mrze i ne dele ljude po veri i naciji;
• onu autorku Magične Interkulturalne Mreže Prijateljstva koja je kroz 5 modula sejala ljubav, dobrotu. umrežavala i spajala decu regiona;
• onu učiteljicu iz Srbije, koja je 2017. izabrana za jednog od Najboljih nastavnika sveta i to potvrdila nekoliko puta nakon toga;
• onu učiteljicu, koja je osnovala priznanje „Najbolji nastavnik bivše Jugoslavije“ i nagradila desetine izvrsnih svih vera regiona, pa i nastavnika muslimanske verosipovesti;
• onu osobu koja se sa osmehom fotografiše, kako sa zastavom svog naroda, tako i sa zastavom bilo koje države, pa i Bosne i Hercegovine;
• onu osobu koja je za himnu projekta odabrala pesmu „Zemljo moja“ Ismete Dervoz i koja se svakog puta kada je čuje, ponovno naježi…

Saznanje, da je ovim incidentom, na neki način, osporeno mnogo toga što si uradio za bezmalo 35 godina nastavničke karijere i onaj momenat kada se preispituješ, da li treba da kriješ svoj nacionalni identitet i nakon trideset godina od građanskog rata, nateraju te da počneš da se preispituješ i doneseš i neke od tebe skroz neočekivane odluke, možda privremene, možda trajne, ali svakako se menjaš i nisi više onaj od juče, jer Vasiona je ovim incidentom želela da pošalje neku poruku. Moram je pravilno pročitati.

Drage moje kolege muslimanske verosipovesti, neki od vas su učili ovu decu koja su me napala 11. jula 2023. ispred Palate mira u Hagu, na jednom lepom studijskom putovanju, i nemojte mi tvrditi da je to bio pojedinačni incident. Bila je to ogromna grupa, njih više od 100, većinom mladih ljudi. Ustremili su se na srpsku zastavu u rukama nepoznate žene, bez zadrške, bez upućenog ijednog pitanja, bez opomene, bez želje da se shvati kontekst, iako je njena želja bila samo da se fotografiše sa svojom zastavom, baš na tom mestu, nažalost i u tom momentu. Nije ih na vreme uočila, nije želela nikoga da povredi, ne daj Bože da provocira, nikome nažao da učini, ni tada, ni bilo kada pre. Ni reč nije rekla. Ćutala je, što od straha i zbunjenosti, što od tuge, bola i svih onih osećanja kojima nije mesto na jednom studijskom nastavničkom putovanju, a u cilju sakupljanja iskrica srećnog učenja u domovini junakinje prolećne žurbe sa vilom Đurđicom.

Kako se salvi uvreda i nasilja nije video kraj, onako već i pogubljena i uplašena, počeh da im šaljem poljupce. Istog trena primetih zaprepašćenost na licima koja su se nadvijala iznad mene i lagano uzmicanje. Začuđujuće, ali to ih je zaustavilo, verovatno kao neočekivana reakcija, a ne daj Bože, moglo se protumačiti i ko zna kako.

Sada, kada znam i koliko boli kada te na pravdi Boga neko svrsta u provokatore, kada te bezrazložno najstrašnije etiketira, omalovažava i ponižava, samo zato što te markirao kao Srpkinju koja drži u rukama srpsku zastavu u zemlji svih vrsta sloboda, u zemlji gde su zločini njenog naroda toliko puta osuđeni, ja ne mogu da vas sve ne upitam:

ŠTA SMO RADILI TRIDESET GODINA, DRAGI MOJI UČITELJI, NASTAVNICI I POŠTOVANI RODITELJI OVE I SVE DRUGE DECE, ROĐENE MNOGO GODINA NAKON RATA, KAD NAM SE I DALJE DEŠAVAJU OVAKVI I SLIČNI INCIDENTI? Nije do njih, do nas je.

Da snimak dela incidenta nije podeljen javno na društvenim mrežama, ne bih ovo javno iznosila, jer me sramota njihove sramote. Međutim, kada sam ispod klipa danas pročitala stotine dodatnih uvreda, kako na moj, tako i na račun ostalih učesnika studijskog putovanja, ali i mog naroda, morala sam da se oglasim. Poštujem žrtve, sve, i srebreničke i bratunačke i sve ostale i molim se da se nikada više ne dese nijednom narodu, ali i žrtve, na kraju, nakon toliko godina, zaslužuju konačan mir.

Ukoliko sam svojim činjenjem i ovim obraćanjem, bilo koga povredila i uznemirila, ja mu se unapred izvinjavam, jer namera ovog teksta je da pokušam poslati poruku da je srpska zastava:

• i zastava učiteljice sa Ozrena koja danas uči decu u Valjevu;
• i zastava inženjera iz Živinica koji se skućio u Otavi;
• i zastava lekarke iz Vozuće koja leči ljude u Buenos Ajresu;
• i zastava krojačice iz Gračanice koja šije odela gospodi iz Beča;
• i zastava vetrinarke iz Gradačca koja leči životinje u Brimbanku;
• i zastava vozača iz Tuzle koji vozi kanadskim drumovima;
• i zastava pekara iz Goražda koji peče kroasane nadomak Kana;
• i zastava policajca iz Olova koji čuva red na ulicama Abu Dabija;

Ako smo se rasejali širom sveta, ako su nam oteti zavičaji i spaljeni domovi, ako su nam uspomene ostale na zgarištima, pa zar ni zastavu da nemamo pravo raširiti? Ne u Banovićima, ne u Živinicama, ne, ni u Kalesiji, ni u Tuzli, nikako u Srebrenici, Gradačcu ili Olovu, već u Otavi, Hagu, Beču, Brimbanku, Edmontonu i svuda tamo gde su pripadnici mog naroda uz veliki trud i odricanje skrpili komadiće duše i tela i napravili dom. Zavičaj nikad neće skrpiti, njega se mogu samo sećati, možda simbolično i jedino, preko zastave svog naroda.

Na posletku, to je i zastava Novaka Đokovića, srpskog tenisera, koji je iz turnira u turnir, sa toliko ponosa vijori teniskim prestonicama, širom sveta, i niko mu je ne otima i niko ga ne prekoreva zbog tog čina.

Na kraju ove moje izazvane ispovesti koju sam imala anmeru da čuvam duboku u fioci zaborava, ne mogu, a da se ne zapitam, kako je moguće da se toliko priča o miru, o potrebi njegovog očuvanja, da se kontinuirano realizuju akcije koje u svojim nazivima samo promotivno sadrže tu jako skupu reč, a da se 2023. godine, ispred zgrade u jednom holandskom gradu, koja, gle još jednog apsurda, u sebi sadrži tu istu reč, napadnu žene druge nacije koje se fotografišu sa zastavom svoje zemlje. Pritom, ne bilo od koga, nego od blizu dve stotine muslimana iz Bosne i Hercegovine, od kojih je barem trećina ogrnuta zastavama svoje države.

Kakav apsurd! Znači li to, da se može desiti da se sutra, na tom istom ili nekom drugom mestu, izvan Srbije i Bosne i Hercegovine, na jednoj strani ulice pojavi dvesta ljudi sa bosanskim i isto toliko sa srpskim zastavama? Šta će se desiti tada? Ko će kome otimati zastave? Možemo li očekivati da na tuđoj teritoriji izbije rat između te dve države?

Zastave su obeležja zemalja, a postupci i sejanje nemira su postupci neosvešćenih ljudi i to mora da se zaustavi pre nego što ponovo izgubimo ono do čega smo teško mukom došli. ČUVAJMO MIR! PRESTANIMO DA SEJEMO NEMIR!