Да се не баци и да се не прећути

Ових дана добих питања од једног електронског медија. Уредно одговорих на сва, помало штреберски, признајем, али једино тако умем. Након што објавише чланак поводом Дечје недеље, схватих да ми остаде две трећине текста, па рекох да га метнем овде, да се не баци. Можда неко и прочита.

1.      Колико дуго радите као учитељица и где?

У учионицу сам први пут ушла 1989. године, у околини Бановића, у Босни и Херцеговини, са двадесет година. Морам признати да сам једва ишчекала да у њу уђем као учитељица, јер сам о томе сањала од најмлађег школског узраста. Сусрет са мојом првом генерацијом ученика који су од мене, у то време, били млађи само десет година, био је једнако и стресан и леп. Сматрала сам да сам добро припремљена за позив, али данас знам да никада не можеш кроз теорију бити припремљен за праксу, колико год имао добро иницијално образовање.

Данас радим у малој сеоској школи у Бањи Врујци, издвојено одељење матичне школе „Милан Ракић“ из Мионице. Тренутно наставу изводим у комбинованом одељењу 3. и 4. разреда, са 12 ученика. Ако упоредим некад и сад, поражавајуће је да у тридесет четвртој години радног стажа радим у далеко оскуднијим условима него што сам их имала те 1989. године у малом босанском селу. Моја садашња школа, рецимо, нема ни фискултурну салу, ни школску кухињу, ни трпезарију, ни модерно опремљене учионице, па чак ни пристојно школско двориште. Имамо зидове, кров, таблу и креду, све исто као што су имале и генерације на почетку 20.века. Услови рада нису нимало подстицајни, не само мени, нису ни мојим ђацима, али се трудим да им ја обезбедим колико-толико подстицајну учионичку средину, јер је то најмање што могу да учиним за њих.

2. Како бисте описали учитељску професију? Шта највише, а шта најмање волите у сопственом послу?

Учитељска професија је бескрајно лепа, креативна и опуштајућа за сваког ко је ово занимање изабрао из љубави. Она пружа могућност да изразимо своју креативност на различите начине, да будемо узор неким малим људима, али и да непрестано учимо. Само они који су спремни да цео свој живот проведу у учионици учећи и надограђујући себе као учитеља, али богме и као човека, могу да уживају у својим учионицама-маштаоницама заштићени од свега што се дешава око њих, поштеђени стресова, конфликтних ситуација и свих оних непријатности које проживљавају неке друге професије. Ех, ово су реченице које бих изговорила пре петнаест и кусур година, али данас би то звучало много другачије. 

Не желим да звучим мрачно, али морам признати да сам све мање задовољна својом професијом. Истина, нисам од оних који се склоне од кише, већ сам спремна и да покиснем, како бих направила какву-такву промену и правим их, и киснем, не штедећи се. Међутим, не може човек да не застане и да се не запита, има ли то све смисла. Има ли смисла давати целог себе зарад дечјих осмеха, а међу тим истим осмесима су и они који ће већ сутра бити спремни да купе диплому, да тргују утицајем, да буду „неуки“ доносиоци одлука и да се као невешти и нестручни кројачи система образовања ругају својим бившим учитељима при опредељивању буџета за образовање. Све ово тешко ће сагледати млад човек, он је склон трпељивости, толеранцији, занесен лепим моментима позива, каква сам и сама била,. Истина, кад дођеш у неке озбиљне године, све мање сагледаваш свет кроз ружичасте наочаре и све брже из ципела непоправљивог оптимисте, ускачеш у ципеле песимисте који чврсто стоји са обе ноге на земљи. С друге стране, свестан си да међу свим тим осмесима имају и они који ће се сутра борити са ветрењачама, бити прогањани од ових првих, дискриминисани и потцењивани. Због те мањине издржавам и дајем надљудске напоре да не одустанем, не само од ентузијазма, већ од целе професије.

3. Зашто мислите да је дошло до пада интересовања деце за студирање Учитељског факултета?

Учитељска професија, под овим мислим на све оне који раде у образовању, никада није била довољно плаћена, али јесте била поштована и то нас је издвајало од осталих, неретко бивајући утешна награда. Бити учитељ некада је била привилегија. У ову професију улазили су најбољи ученици и студенти, а данас је постала склониште за оне који се „нису снашли“ и за све нас који смо се ту одавно нашли и сада не видимо излаз.

Пад интересовања за нашу професију почео је деградацијом учитељског позива кроз увредљиво ниска месечна примања. Млади с правом не желе да улазе у маргинализовану професију и да за тако мали новац раде тако тежак и одговоран посао. Нама, који смо затечени у систему, све је тежа борба са ветрењачама и доносиоцима одлука, како на локалном, тако и на националном нивоу. Притерани смо уз зид да трпимо наређења пуких извршилаца, част изузецима, наредби које им у пет до дванаест, стижу од ових других који не познају материју, па прекрајају све оно што се некада огледало у угледном и поштованом ауторитету наставника, правећи од њега „несигурног ћату“ загледаног у екран и осуђеног да сваког дана пише брдо документације која никоме не треба. Из године у годину учитељима се намеће једна закрпа више, како у виду нових предмета, нових захтева, нових правилника, нових тимова, тако да наш позив постаје све више непожељан. Годинама нам се додају административна оптерећења, ниједно се не одузима, само се пришивају. Некада су којекакви подаци, извештаји и сличне форме тражени данас, за следећи месец, а данас се траже, за јуче. Велики обим задужења, непристојно кратки рокови и све веће непоштовање наставничке професије од стране ученика и родитеља, али и целог друштва и доносилаца одлука, доводи до све убрзанијег сагоревања на послу. Ово постаје све чешће и неретко се, у последњих пар година, дешава да нам искусни наставници, чак и најбољи међу нама, заувек напуштају професију. Из моје школе, у само пар претходних година, заувек је отишло неколико наставника. То се раније јако ретко дешавало.

Има наш позив и даље по коју предност, то се мора признати, али од инфлације мана предности су скоро и невидљиве. Све док се учитељ буде оптерећивао несувислим админстративним захтевима, док буде овако маргинализован слабо плаћен, непоштован од стране друштва, имаћемо празне наставничке факултете и тражићемо свећом оне који желе да раде у образовању.

Присетимо се да су почетком деведесетих укинуте педагошке академије и средње педагошке школе које су биле најбоље и непревазиђене установе за образовање учитеља, и не само њих. Имале су и одсеке за све наставне предмете, од матерњег језика до физичког васпитања. Онда су дошле деведесете, распад државе и некако паралелно и укидање педагошких академија. Уведени су учитељски факултети за школовање учитеља, али не и наставника. Зато данас, након тридесет година од укидања педагошких академија, имамо ово што имамо, неснађене наставнике предметне наставе који су се школовали за научнике, али стицајем околности склонише се под школске надстрешнице где чекају да прође то неко њихово лоше време.

4. Колико су учитељи данас цењени, у односу на период од пре неколико деценија?

Тихе и невидљиве реформе које нас ево прате од две хиљадите до данас и они који су их осмишљавали, успели су да обесмисле најлепши позив на свету и да наметањем свега и свачега, најчешће апсолутно непотребног, огаде посао и отежају га до тих граница да се све чешће чује, како међу мојом генерацијом, тако и међу млађом: „Ово је неодрживо, чим ми се укаже нешто, напуштам образовање заувек!“ Зашто се то дешава? Просто зато што данас, мене као учитељицу, од скоро тридесет пет година радног стажа постављају  у ситуацију да морам испуњавати формалности у виду сулуде администрације и да за ту сврху дневно одвајам озбиљно време. Присиљена сам да крадем време од својих ученика и од креативне наставе како бих испунила форму од које моји ученици немају апсолутно никакву добит.

Ми смо већ одавно  у образовно-реформском ћорсокаку из којег се сигурно нећемо извући, ни брзо ни лако, а на питање зашто, долазим само до тога да ће у новој ери, у коју смо већ ушли, образовани људи бити  све мање потребни. Образовање, не само у Србији, у целом свету пролази кроз велику кризу и није имуно на све оно што се дешава на његовим маргинама. Све је ближе нека нова парадигма образовања у којој ће носиоци образовног процеса бити машине, а „живи“ наставници спорадични случајеви, у зависности од тога колико која држава жели да уложи у своје образовање. Србија ће несумњиво имати једну једину машину која ће учити све генерације све предмете, јер док други пију, ми пијуцкамо и тако мало, ситно, живуцкамо.

5. Какав је финансијски положај учитеља?

Никакав. Бедан, понижавајући и неправедан.

Део текста објављен на овом ЛИНКУ.

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s