ASOCIIJACIJA UČITELjSKE PROFESIJE ODLAZI U ISTORIJU

Danas je tačno 30 godina otkako sam prvi put kročila u učionicu u ulozi učitelja. Uplašena i nesigurna stežuući dnevnik ispod miške, kao da sam sakupljala hrabrost za male ljude koji su me gledali širom otvorenih očiju iz kojih je isijavala radoznalost i strepnja.Iza mene je mnogo pređenih učiteljskih koraka, tovari strpljenja, pregršt osmeha, suza radosnica i onih drugih. U sećanju je mnogo učeničkih generacija, kolektiva, škola, učionica.
Mnogo je i dnevnika. Bilo ih je u svim bojama, od crvenih i narandžastih, do ovih poslednjih teget boje.Neki su brektali od petica. Drugi i nisu bili te sreće, ali su svi bili asocijacija za učitelja. Krasili su crteže đaka i bili siguran znak raspoznavanja učiteljske profesije.

ZBiće još i učenika i kolektiva, i škola i učionica, ali od ovog septembra nema više dnevnika u ovom obliku, Opipljivih, sa mirisom hartije i zagonetke.

Dnevnika, koji privlače radoznalost dečjih pogleda i roditeljske strepnje, više nema.
U 31.godinu učiteljske prakse ulazim sa es-dnevnikom, virtuelnim pomagalom, sinonimom neke buduće školske epohe i nekih novih ljudi, koji kao takav nikada neće stati u dečji crtež i neće biti asocijacija za najlepše zanimanje na svetu.

A budući mladi učitelji, na šta će se oni osloniti u trenucima straha i panike od odgovornosti učiteljske profesije?

Biće kako mora!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s