Шта су нам донеле, а шта узеле реформе образовања

cropped-302600_10150299129737894_616097893_7934455_1732989574_n.jpgУ oбразовању радим од 1989-те године. Променила сам неколико школа у три државе. Када сам почињала да радим у бившој Југославији, инсистирало се на некој уобичајеној документацији (оперативни и седмични планови и дневне припреме часова). Постојао је онај тзв. „Оријентациони  план и програм“ који је садржао све планове и предлоге дневних припрема часова по предметима за разредну наставу. У то време, мени као приправнику, много је значило да имам шаблон за који знам да је исправан и да сам сигурна да не могу да погрешим. Формулисати образовни, васпитни и функционални циљ часа било којем приправнику, може се поредити са захтевом израде годишњег програма рада школе за једног искусног наставника. Мислите да преувеличавам? Присетите се грашака зноја свога док сте, те исте, циљеве формулисали на почетку радног века.

Колико год данас и сама инсистирам на креативности и аутентичном приступу реализације било којег наставног часа, сматрам  да о поменутом „шаблону“ (сачињеном од стране стручњака) и данас треба размислити, када су приправници у питању. Приправници, нарочито наставници предметне наставе (учитељи добијају више примењљивих знања на матичним факултетима), нису припремљени за посао којим се баве, не разумеју многе појмове, а знамо да нам је менторски рад са приправником „тањи него флис папир“. То нам је и најслабија карика, приправници отаљавају посао, устручавају се да траже помоћ старијих колега и како године пролазе, све мање заинтересовани за стручно усавршавање и рад на себи. Пракса је да раде у више школа и нигде немају своју базу и не осећају се сигурним и опуштеним да траже савете од старијих колега. Данас имамо велики проценат тих некадашњих приправника који нису на прави начин уведени у посао, па се најчешће овим колегама ставља етикета „лошег наставног кадра“. Далеко од тога да се ради о лошем наставном кадру, ради се о лошем систему увођења приправника у посао, јер да им је пружен квалитетан менторски рад, данас би они били квалитетан кадар и чинили би већину наставног кадра Србије.

Онда су дошле деведесете, почињем да радим у новоформираној држави, Републици Српској. Услови ратни, па ипак ништа се ту значајно није променило у односу на административне обавезе, и даље се инсистирало на оперативним плановима и писменим припремама. Како су то биле ратне године, није постојао никакав надзор, али ја ништа нисам променила у својој пракси, радила сам како сам научена у првобитном систему у којем сам завршила приправнички стаж и положила стручни испит.

На изнетом примеру је очигледно, да уколико се приправник добро уведе у посао, ниједан систем не може га „упропастити или избацити из колосека“. Иако сам била сигурна да ми нико неће контролисати рад, ја сам и даље радила како сам научена (да не говорим шта су све ратни услови захтевали од просветних радника (ако си учитељ, ти си данас био предметни наставник биологије, а већ сутра и физике, ко те пита). О овоме морамо размишљати при уређивању увођења приправника у посао.

Крајем деведесетих, већ сам увелико радила у Србији. У то време се забрањује коришћење тзв. „Оријентационих планова и програма“ (ова дебела књига је била сва документација потребна једном учитељу за рад). Почиње да се инсистира на аутентичности, креативности, личном печату при креирању часова. Кад се нађеш на преломном путу и када ти се намећу нова правила, нема се много времена на критички осврт. Нисам тада уопште размишљала шта је боље, оно старо, или то ново на чему се инсистирало. Имала сам десетак година стажа и била сам сасвим сигурна да је то ново боље, квалитетније и сврсисходније. Кажем, имала сам десетак година стажа, радила сам у трећем образовном систему, имала сам иза себе животно и радно искуство и способност да се „снађем“ у новим  радним ситуацијама. Имала сам квалитетно увођење у посао које ми је дало компетенције да се лако прилагодим новом и непознатом.

У то време моја колегиница (садашња најбоља другарица) тек је почињала да ради. Примећивала сам да се тешко сналази у новонасталој ситуацији, имала је ментора, али само на папиру и много неразјашњених ситуација у својој глави. У то време их је јако опрезно самном делила. Било је то врло дозирано испитивање „а како ово радиш, а зашто си ово написала, како ово да формулишем, на који начин се врши евалуација“ и слично. Из ове перспективе схватам да сам ја њој тада била неформални ментор, али не ментор на годину-две, него на један дужи период. Сада је она врло квалитетан просветни радник са развијеним критичким мишљењем и ставом самосвесног просветног радника. Она је случајно имала мене, а шта мислите колико приправника у Србији нема другарицу за просветног радника и нема кога да, без устручавања, консултује при недоумицама у организацији и реализацији часова, саветодавним радом са ученицима, сарадњом са родитељима или „нерешивим педагошким ситуацијама“.

IMG_9670Касније су дошле двехиљадите, кренула је тзв. „Гашина реформа“, са низом лоших и са низом добрих реформских активности. Неке добре сам брзо препознала и оберучке прихватила. Лошим сам се опирала, али сам их морала извршавати.

Добре стране „Гашине реформе“:

  • Слобода у планирању
  • Клизно трајање часова
  • Подстицање појединачних иницијатива наставника (опремање учионичког простора, акције опремања школских библиотека, сарадња са локалном средином)

Лоше стране „Гашине реформе:

  • Описно оцењивање (недоречено и несврсисхдно)
  • Увођење великог броја нових предмета (десио се раст броја запослених због наметања  концепта увођења многих нових обавезних изборних, необавезних изборних, факултативних и других предмета).

Након ове реформе, па до данас, сваки нови министар покретао је неке своје реформске процесе, а остајали су и они од претходних министара. Све ново што је долазило, захтевало је вођење обимне педагошке документације, а остали су и они стари намети. Тако смо дошли до 2014-те са апсурдним захтевима по питању административног оптерећења просветних радника и исто тако апсурдног оптерећења ученика обимом времена које морају да проведу у школи.

Шта је то добро што је имао образовни систем старе Југославије, а посебно бих нагласила?

  1. Увођење приправника у посао
  2. Стручно усавршавање наставника (ретко, бесплатно и током радних дана)
  3. Надзор рада наставника (сваког месеца једна интерна посета и током године једна екстерна посета часу)
  4. Ваннаставне активности (разнолике и редовне)
  5. Руководећи кадар (директор је могао бити само неко ко се својим радом доказао; био је то једнопартијски систем, па политика није имала утицаја на постављање руководећег кадра)

Данас, након 25 година рада у просвети, размишљам у којем образовном систему је било најбоље радити. Дилеме нема, то су за мене осамдесете и образовни систем бивше Југославије. С друге стране, свесна чињенице да се од прошлости не живи, сматрам да садашње време може бити „најбоље“, уколико се направе прави реформски потези и уколико се десе неке ревизије погрешних образовних политика од двехиљадите до данас.

Ако и ви имате своје виђење једног времена, поделите га у коментару, не због мене или вас самих, него због оних који би да поправе садашњи урушени образовни систем. Увек мислимо да горе не може, али верујте ми на реч, може и горе.

Advertisements

Posted on јул 26, 2014, in Uncategorized. Bookmark the permalink. 7 коментара.

  1. Poceo sam sa radom u prosveti davne 1986/87. u planinskom izdvojenom odeljenju. Nakon toga sledi odlazak u JNA, nakon cega sledi sestogodisnja pauza pa opet rad u izdvojenom odeljenju 5 godina. Bilo je to “ kaljenje “, “baci ga u vodu pa neka uci da pliva“ -rece jedan pomocnik direktora u vreme kada sam “hospitovao“ u svojoj skoli. Celokupan taj rad na terenu bio je bez nekog pravog oslonca, osim tovarenja obaveza u administrativnom smislu! Zatim sledi prelazak u grad, pa opet 2 godine terena i od 2001.godine sam definitivno u gradu sa “celim“ odeljenjem.
    Moram da priznam da su u mom uciteljskom radu 2 stvari ostavile najjaci uticaj. PRVA je ulazenje u osnove kompleksnog postupka Jelene Mioc, koji je bio za mene otkrovenje, jer je sve bilo jasno,predvidjeno i praceno i tada sam se tek osetio uciteljem u pravom smislu. Sve pre toga bilo je lutanje!
    DRUGA stvar je Gasina reforma koja mi je legalizovala ono sto sam radio pre toga i koja mi je “dala krila“. To je za mene najbolji period! Zatim sledi Kostunicino kresanje Gasine reforme i dalje ponovno lutanje!

    Apsolutno se slazem da je potpuno izostalo uvodjenje pripravnika u posao, kontrola nikakva ! Ni danas nema adekvatnog uvodjenja ni ucitelja a ni predmetnih nastavnika! Nako ko je do juce polagao ispite odjednom upada u odeljenje i izvodi nastavu! Pa ko se udavi – udavi, a ko propliva – prezivi! Ako je od koristi – dobro, ako nije opet dobro!

    PS – Bilo je momenata kada sam stvarno zeleo da dobijem pripravnika kojeg bih za dz ucio svemu do cega sam uglavnom dosao sopstvenim razmisljanjem, i tada sam imao “krila“!
    Sada ne znam cemu bih bilo koga ucio sem da cuti, radi i ne talasa! Koga je briga za istinski, predan i kreativan rad?

  2. Otvorila si pravu temu Željana i imam potrebu da se oglasim, samo veruj mi da sve manje vidim svrhu polemisanja i svrsishodnost našeg plemenitog poziva i predanog rada. Ne, nisam razočarana, samo sam realna. Kad se radi o obrazovnom sistemu, prezasiđena sam “pljuvanja“ po tredicionalnoj školi. Pa, nemoguće je da u tom sistemu ništa nije valjalo. Kakvu smo mi školu završile i mnoge generacije pre nas? Trdicionalnu. Pa kako postasmo uspešni? Kako prihvatismo sve savremene trendove i kako smo se snašli u reformi i uznapredovali mnogo više nego što to sama reforma traži? Kako smo počeli da inoviramo, da svakodnevno učimo, da obogaćujemo rad kad naša tradicionalna škola nije valjala i kad nas ničemu nije naučila? Jedina literatura kad smo počinjali sa radom bili su Orijentacioni planovi i to nam je bilo dovoljno. Od tada do sad još se nije našla ni jedna knjiga koja liči na tu i koja vredi kao ta. Svaki izdavač nudi orijentacione godišnje i mesečne planove. Uvek se pitam kakvi ih to strušnjaci pišu i kojih su profila urednici koji dozvoljavaju da se štampaju takvi priručnici i koji ih javno objavljuju na sajtovima. Još se nešto pitam, kakvi su to učitelji koji koriste u radu takve nestručno urađene priručnike? Kakve nebuloze sam čitala koje su određene kao cilj i zadaci časa. Što se Gašine reforme tiče, meni lično je u potpunosti odgovarala. Kombinacija stare škole u kojoj sam radila i sloboda koju je pružila Gašina reforma, bila je idealna kombinacija za razvijanje kreativnosti što dečje što moje. U toj reformi osećala sam se kao riba u vodi. Najbolja učiteljska strana isplivala je iz mene. A ovo što se dešava sada ne umem ni da definišem ni da formulišem šta mislim. A to ne umeju ni ljudi iz MP ni iz ZUOV-a ni Zavoda za vrednovanje. Oni svi nešto hoće. Niko ni sa kim nije usaglašen. Očigledno ko god od njih negde putuje o našem trošku želi da primeni to što je tamo video (Finska, Švedska, Nemačka…) Tamo su nešto videli, nisu razumeli, a žele da prenesu kod nas koji smo eonima daleko od tog sveta. Svi eksperimentišu i stvaraju debelu konfuziju u glavama prosvetnih radnika samo zahtevajući, zahtevajući i preteći. Žalosno je sve ovo što nam se dešava. A što se mentorstva tiče, ja sam počela da radim u nepodeljenoj školi nepripremljena i neobučena za taj posao. Moj mentor mi je rekao da se rad u toj školi zasniva na dobroj pripremi, dobrim nastavnim listićima i na smeni direktnog i indirektnog rada. To je sve što sam od mentora dobila. Izgleda da je bilo dovoljno. Brzo sam savladala materiju. Zadnjih godina bila sam mentor dvema mladim koleginicama. Ne znam čijim radom sam zadovoljnija. Prisustvovale su mojim časovima, prisustvovala sam njihovim časovima, pripremale smo zajedničke časove, uvela sam ih u sve tajne posla koje su meni znane, u inovacije… Ponudila sam svu moju dokumentaciju, sva nastavna sredstva koja godinama prikupljam i obogaćujem, uključivala u lutkarstvo i bukvalno u sve što znam. Jedna koleginica je otišla iz škole, u kontaktu smo i znam da primenjuje naučeno. Druga je u mojoj školi i nastavile smo izuzetnu saradnju i zajedničke časove iako to više ne moramo da radimo. Jednostavno nam se dopalo da tako u tandemu funkcionišemo. A ne želim da komentarišem onu ružniju stranu, koliko mladih ima u našoj školi, osionih, prepametnih, koji su na fakultetu sve naučili i imaju “gard“ pri obraćanju. Svaku dobru nameru pretvore u napad. Njima mentori uopšte nisu ni potrebni. I da poentiramo. Sve države kroz koje smo prošli, svi sistemi obrazovanja (osim poslednjeg) i sve reforme ako pravilno izbalansiramo i ako upotrebimo najbolje stvari mogu da funkcionišu, ali jedna ne sme da isključi drugu. Ne možemo menjati sistem obrazovanja kad god se smene političke partije na vlasti. Zbog toga smo i došli do ovakve porazne situacije. To je samo moje mišljenje.

  3. Драга @Луција, хвала на овако исцрпном осврту на овај чланак. Хвала колега @Душане на подељеном искуству

    Видим да слично размишљамо, у сличним околностима и радимо, занима ме шта мислите о обиму постојеће администрацији и шта је то што би се сада могло променити-редуковати, а да буде на корист нас који би радије своје време да уложимо у рад са нашим ђацима.

    Као што написах, у почетку је био тај „Оријентациони план“ и ту је било садржано све. Луција је одлично приметила (исто мислим) да је настала „поплава“ којекаквих приручника, припрема, планова сумњивог квалитета. Како томе стати у крај? Да ли је потребно понудити поново неки „Оријентациони план“ који би био помоћ, али помоћ у чији квалитет нико не сме да посумња?

    Шта мислите о дневном оптерећењу просветних радника? Свесни сте, сигурно, као и ја, да неко долази пола сата, до сат, пре почетка наставе и остаје сат и више након завршетка исте. Имамо и оне који долазе минут након звона и излазе пар минута пре звона. Како направити равнотежу и створити простор за ваннаставне активности, друштвено-користан рад, сарадњу са родитељима, медијацију, дневно припремање и сл.

    Извесно је да је ова постава у МП одлучна да нешто промени, постоје индиције да се размишља у сличном правцу, само је питање које су то финесе које су сада изводљиве, а шта је то што би нарушило постојећу форму.

  4. Slažem se da su nepotrebno uvedeni izborni predmeti, pogotovo u mlađim razredima, jer te predmete biraju roditelji, dakle, nisu izborni za učenike već za roditelje. Izborne predmete treba uvesti onda kada su učenici u stanju da sami naprave izbor uz konsultaciju sa roditeljima, nastavnicima, psihologom, pedagogom, ne znam kada bi to bilo svrsishodno, možda tek u srednjoj školi.

    Velika šteta je napravljena sažimanjem predmeta Poznavanje prirode (u četvrtom razredu uvod u Biologiju, Hemiju, Fiziku) i Poznavanje društva (uvod u Istoriju i Geografiju) pri čemu su predmetu Priroda i društvo data 2 časa nedeljno, a nekada je to bilo 2+2=4 časa. Da ne pričamo o sadržaju predmeta Svet oko nas (1. i 2. Razred) i Priroda i društvo (3. i 4. razred) ili da pričamo: nepralagođen je uzrastu, haotičan, ponavljaju se sadržaji, preteruje sa sa materijalima i brojem časova posvećenim njima…

    Zatim, jako je loše što se ceo prvi razred ne ocenjuje, a tamo je najznačajniji sadržaj. Slažem se možda da se prvo polugodište ne ocenjuje, ali ceo razred nikako. Ni deca, a ni roditelji nisu motivisani, nema ocena, naša tradicija traži ocene, a ne formulacije ,,bravo“, ,,super,“ pa učenici pitaju ,,Da li ,,bravo“ znači petica?“ Otkad radim, (28 godina) na početku prvog razreda, skoro do polugodišta, davala sam samo petice učeniku koji je zasluži, a ostalima samo potpis. Pošto svi žele peticu, polako se broj petica povećava i učenici, svi koji to mogu, i ne primete kako usput nauče da pišu i čitaju, a onda, bez trauma, samo nastavimo dalje. Kao da smo nešto dobili uljuljkujući učenike i roditelje tokom prvog razreda. Pa zar nije gore buđenje u drugom kad krenu ocene pa se tad dožive još veće traume zbog nerazumevanja povratne informacije tokom prvog razreda (sve što se napiše i kaže mora biti u pozitivnom kontekstu pa ni deca ni roditelji ne znaju šta je propušteno)
    O nepotrbnim pisanijama neću da pišem, sve je već rečeno u vašim komentarima.

    Norme ili bodovi propisani za stručno usavršavanje vode u formalizam, a ne u stvarno stručno usavršavanje, pri čemu sve to plaćamo iz svojih džepova iz straha, iako to treba da plaća lokalna samouprava, ali čik neka se neko usudi da traži ili da ne plati, a iskreno, malo je kvalitetnih seminara koji bi zaista unapredili naš rad. Ako odabereš ono što te zaista interesuje kao pojedinca, a radiš u unutrašnjosti, treba da platiš put, smeštaj, hranu za 2 ili 3 dana, pa onda pozovemo nekog predavača čiji seminar najmanje koštaplatimo njemu da dodje za vikend, dodjemo svi na njega, skupimo bodove i posle gundjamo zbog nebuloza koje čujemo i pitamo se: ,,Ko li ih je akreditovao?“

    Ovo su samo neka moja zapažanja proistekla iz tolikih godina radnog staža i tolikih promena koje i ja preživeh, ali ja, za razliku od Željke, nisam tako optimistična da će se nešto promeniti na bolje, a volela bih da jesam, da mogu da budem. Ipak, smatram da treba pokušati i dati neka zapažanja, koliko da ne krivimo sebe da nismo pokušali.
    Toliko za sada, a ako se setim još nečeg, a verovatno hoću, eto mene opet ovde.

  5. Željana, volea bih da delim Tvoje mišljenje, Tvoj stav i Tvoju nadu u MP. Imala si priliku da upoznaš ministra lično, vidim da poznaješ još neke ljude koji su dobili “nameštenje.“Verovatno si zbog toga pozitivnija od mene. Glas iz baze niko do sada nije slušao, pa se plašim da će tako biti i ovog puta- tj. i za vreme ove vladavine. Daj Bože da se nešto promeni. Da se ne udaljavam puno od teme i od Tvojih pitanja. Orijentacioni plan bi svakako bio neophodan i odličan putokaz za mlade, a olakšica za sve učitelje. Međutim, bez obzira na ono što propisuje Službeni glasnik, planovi su veoma raznoliki. Stoga, u ovom sisitemu dezorganizacije ne bi mogao da se napravi univerzalan Orijentacioni plan koji ne bi bio vezan samo za jednog izdavača. To je otežavajuća okolnost. Što se administracije tiče, ja sam pre 12 godina napravila model-plan rada učitelja na osnovu kojeg sam radila samoevaluaciju koja bi danas bila izjednačena sa Portfoliom učitelja. U tom planu sve je bilo sadržano i objedinjeno na jednom mestu, a ne ovako usitnjeno i rasparčano. Konkretno, ovako je izgledalo, sve u jednom mesecu što treba da uradi jedan učitelj od prisustvovanja sastancima Stručnog veća,preko saradnje sa roditeljima, organizovanja takničenja, učešća na smotrama i takmičenjima, pripremanja predstava, saradnje sa insstitucijama lokalne zajednice i td…
    Tako sam i pratila sopstveni rad prema planu i po mesecima. Kao letopis. To je bilo sasvim dovoljno za dobijanje zvanja pedagoškog savetnika, čak i za postavljanje standarda u našoj ŠU. Ovo sada je smejurija. Ljudi se gube kako u isparcelisanom planiranju, tako i u izveštavanju i planovima ličnog profesionalnog razvoja na kraju školske godine. Samo pratim i konstatujem. Ja imam svoje pojednostavljene postupke načine i nisam opterećena vođenjem administracije. Znam da mnogi jesu jer je postalo tragikomično sve ono što se od nas traži, kao i tumačenja PP službi u školama. Ono što je eveidentno je da nam je nastava na niskom nivou kao i obim znanja učenika. Vredimo onoliko koliko imamo papira. Nije važno šta se zaista radi, važno je šta se napiše u izveštaju. ako se još izveštaj potkrepi kakvom sličicom, onda smo mi vrhunski i učitelji. Izgubili smo suštinu a to je žalosno.

  6. @Евице, сасвим се слажем са Вама. Сажимање садржаја та два предмета довело је до тога да су важни садржаји избачени, други скраћени, нови убачени, све у свему направљена је штета. Сматрам да су нам доста штете нанела и нека стручна друштва која су протурала своје предлоге по неком личном нахођењу појединаца, а не ставу већине. Највише смо и сами криви, јер су нам преко тих стручних друштава долазиле којекакве анкете, али сви ми тада смо имали преча посла.

    Нисмо навикнути да масовно узимамо учешће, да лобирамо и на тај начин утичемо на суштинске промене, него се препуштамо стихији и вери да ће неко други да се бори за нас. Е, па неће! Да не помињем да нам је представник учитеља у Националном просветном савету жена која никада није радила у школи, по струци је педагог, али ето стицајем околности двадесетак година је секретар Савеза учитеља Србије. Ми је плаћамо из наших чланарина пуних двадесет и кусур година, а она сада током шест година узима још једну плату својим ангажовањем у НПС. Нас то и није брига, али нас онда изненађује како се „протуре такве небулозе“, какве сте поменули, да нам се Познавање природе и Познавање друштва споји у један предмет и да нам се најпотребнији садржаји избаце из наставног плана.
    Нико неће да се бори за нас, а нико и не зна, осим нас из учионице, шта нама заиста одговара и зато морамо бити гласнији у захтевима, ангажованији и организованији.

    @Луција, нисам ја ништа више оптимистична него што си Ти. Једино што ја верујем неким људима из ове поставе и знам да имају јасне и добре намере.Сигурна сам да ће, ако буду имали времена, променити нешто на боље. Пошто знамо како се министри постављају и смењују, време може бити отежавајући фактор и то је оно што мене плаши.

  7. Марко Костић

    Мислим да је увођење приправника у посао којим ће се бавити најважнија ставка након стицања неопходног образовања (звања) и баш ме изненадило ово што сам прочитао. Добро је да се неко сетио да о томе пише и можда подсети људе који треба да се баве и тим делом у систему образовања да нешто учине по том питању.

    Радим тек годину и по дана у школи као наставник српског језика и мислим да би ми било много лакше да сам имао некога ко би ме упутио у рад са децом тог узраста и то конкретно у вези са материјом којом се бавим, а и савети који би се односили на неке техничке детаље (евиденцију, организацију…) би ми добро дошли. Обављање приправничког стажа (или како би се он већ могао звати) увео бих као обавезу након завршених студија и то у трајању од можда чак и две године, јер би тиме сви (и стажисти, и ученици, па и ментор) били на добитку. Много тога се учи на факултету, али готово ништа о томе како радити посао на терену, у конкретним ситуацијама, које су нешто сасвим друго од тих предавања и полагања испита. Чак нам већи део онога што смо учили на студијама можда никада неће ни требати, а нема готово ни речи ни дела (мислим на неки практичан рад) о ономе што је заправо наш будући позив.

    Могао бих још много тога рећи на ову тему, али не бих да превише паметујем, јер сте ви сви дуже од мене у овом послу и вероватно то врло добро знате и разумете. Мада мислим да и није тако лоше чути глас неког ко тек почиње са радом, јер управо неко ко посматра са стране или тек улази у неки систем може можда и објективније, реалније да сагледа како све то изгледа – а изгледа далеко од онога како би заправо требало да буде. Нажалост.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Socceroaza

Blog posvećen fudbalskim trenerima i svim zaljubljenicima fudbalske igre u cilju zajedničkog usavršavanja i edukacije, kao i informisanja o novim načinima, stilovima i metodama treninga u fudbalu, ali i u sportu uopšte.

KREATIVNA ČAROLIJA

Svima onima koji imaju sposobnost stvaranja lepote

mamica radoznalica

Ovo je moja priča :)

nekinovinastavnici

This WordPress.com site is the cat’s pajamas

игром до знања

Мојим најдражим ђацима, неисцрпном извору инспирације

СТВАРАЛАЧКИ ДИЗАЈН / CREATIVE DESIGN

Све је могуће оном који верује....

In Centar

Platform for Social Entrepreneurship

S. Verbić: jedan lični bRlog

pošto me niko ne sluša, ja ponekad pišem...

MOOSHEMA GAZETA

Mooshema blog, zdrav život, zdrava ishrana, fitness

Business Skills

Tretiraj biznis kao što tretiraš sebe!

predragpopovic

A fine WordPress.com site

Споменка Кочиш

ОШ''Јосиф Маринковић'', Нови Бечеј

Учитељица Мира Стевковић

ОШ "Јосиф Маринковић", Нови Бечеј

СЛАЂИНИ ВРАПЧИЋИ

Деца су украс света!

Devetogodišnje obrazovanje

Za nastavnike razredne nastave

DEČJI FESTIVAL KREATIVNA ČAROLIJA

Međunarodni festival dečjeg filmskog, dramskog, muzičkog, likovnog i literarnog stvaralaštva

МИСЛИОНИЦА - ИГРАОНИЦА

II/3 Основне школе"21. октобар" у Крагујевцу

ВРЕМЕПЛОВ

4 out of 5 dentists recommend this WordPress.com site

%d bloggers like this: