Похвала учитељици


„Жао ми је, али све је попуњено…“ објашњава нам сажаљивим тоном школски психолог „Ви сте осамдесет пети који желе да код учитеља Јове упишу дете. Три одељења да држи не би могли свима да изађемо у сусрет. Стварно нам је жао, његово одељење је попуњено.“

IMG_9670А испричали су нам толико лепих прича о учитељу Јови. Тада, пре четири године, преузео је осму генерацију ученика. Дуго није било тако преданог и доброг учитеља. Супруга и ја гледамо једно друго, као када су нас, деведесетих у италијанском конзулату одбили за визу. Хтели смо да путујемо у Италију. Уплатили смо аранжман, али нису дали карабињери, веле млади сте, можда и останете. Предложили су нам да уместо Италије посетимо, Грчку. На острву Закинтос провели смо предиван одмор. Од тада, када год нам се поремете планови, кажемо једно другом: „Можда буде као на Закинтосу“.

Окрећем се, према психологу и замишљено питам: „А, имате ли у замену неки аранжман у Грчкој?“ Супруга ме почасти лактом и преузима разговор. Објаснила је да образовање детета сматрамо једном од светих дужности родитеља и да смо чули много прича о тој школи и квалитетним учитељима који раде у њој. Како верујемо да, осим учитеља Јове, постоје и други које ми не познајемо, али верујемо у њену препоруку. Психолог се загонетно смешка и нашим тужним окицама предлаже нови аранжман. Не није Закинтос.

„Имамо ове године нову, младу, учитељицу. Мирјана се зове.“ гледа нас психолог испитивачки, као да покушава да процени да ли смо достојни тајне коју ће нам саопштити „Ово ће јој бити прва генерација. Предложила бих да упишемо Јовану код ње.“ Пристали смо, невољно, по систему „можда буде као на Закинтосу“ и тако је пре четири године наша Јована пошла у први разред код учитељице Мирјане.

Реално, од младих учитељица не можете очекивати превише. Рачунао сам да ће их научити барем слова да могу да пишу поруке на мобилним телефонима и бројеве, тек толико да их на пијаци сељаци не преваре. Није ме смекшао ни њен топли и радосни осмех на првом родитељском састанку. Виђао сам ја такве погледе више пута, помислио сам опрезно у себи. Долазили су и код мене новајлије првог дана посла са таквим изразом лица. Само што би се, ко зна како, тај поглед изгубио и то обично у тренутку потписивања уговора за стално. Рачунао сам да ће јој се већ до првог тромесечја смучити и просветни систем и деца и, наравно, ми родитељи са чуђењима типа: „Зар моје дете? Немогуће…“

Још када сам их избројао, нисам имао сумњу у епилог. Тридесет једно у разреду. Само да их пребројите кад их водите на ручак, па би сте се већ уморили. Очекивао сам да ће сваки дан загубити бар једно у тој гужви. Мени се то десило више пута са своје двоје деце. Једном сам кући, чак, довео погрешно. Међутим, Мирјана их никада није изгубила. Изнова и изнова их је налазила. Причом. Радом у групи. Представама. Игроказима. Пословицама. Порукама у свескама.

На првој школској представи видели смо да та млада учитељица нема намеру да их учи само словима и бројевима. Задивљено смо посматрали децу како на школској сцени показују таленте. Насмејани и срећни са учитељицом, засмејавали су нас и расплакивали наизменично. На наредним представама публика се увећавала геометријском прогресијом. Почеле су да долазе и баке и деке, касније и рођаци другог колена, а на крају смо морали да се извињавамо кумовима што им нисмо на време обезбедили места.

Некако смо стекли поверење у учитељицу и њену истрајност. Али, њој је и то било мало.Нисмо ни слутили да ће нам се уселити у домове. Са њеним именом би нам започињао дан. Уместо да ја будим Јовану и да је терам да иде у школу, а да ми она невољно одговара „Пусти ме још мало…“ ,свако јутро би она била спремна и пожуривала мене. „Хајде тата, зар хоћеш да закасним код учитељице?“. Касно поподне, када се окупимо сви на ручку, започињали би разговор са најважнијим „Знате шта нам је учитељица данас испричала?“ Увече, пред спавање, окупили би се око Јоване и отворених уста слушали све те песме, бајке, басне и поуке, које је тог дана учитељица причала.

Уз њу смо и ми родитељи што шта научили. Да, поред игрица на рачунару, деци пажњу од сат и по времена и позориште може да задржи. Да у Београду постоје музеји који раде и дању. И да су отворени, чак, за посетиоце. Да четири чаробне речи нису: мр’ш, сиктер, не дам, носи се, како смо навикли на послу… већ сасвим супротно: Хвала, Молим, Извини, Изволи.

И то што нам је ушла у домове, некако бисмо јој опростили. Само да нам није ушла и у срца. Исто тако тихо и ненаметљиво. Као када смо, у журби да стигнемо на посао, послали Јовану без ужине у школу. Рекла је то учитељици, а она је без речи извадила из новчаника новац и купила јој кифле у школској пекари. Или када сам у Јованиној свесци први пут видео исписано великим словима „Поносим се на тебе!“ „Само напред!“ „Одлично, вредна девојчице!“ „Можеш то и боље!“ Понекад бих кришом увече из њене школске торбе вадио свеске и поново читао те речи. Пожелео бих да и ја, матор коњ, напишем неки писмени задатак. Макар забрљао, добио бих засигурно поруку која би ме ободрила. Нисам смео, све до сада.

Навикнут сам на пословно окружење, где се цене и поштују гласноговорници, демагози, ПР-ови и продавци магле који и највећи пораз претворе у успех и најмањи рад у велику жртву. Посматрајући Мирјану, питао сам се, понекад, да ли је уопште могуће, у данашњем окружењу и систему вредности, радити тихо и вредно, а да тај рад буде примећен и поштован. Нисам веровао да је могуће. До пре неколико дана.

Прошлог петка смо се опростили са учитељицом. Исмејали смо се, исплакали, изгрлили и захвалили се на свему што је урадила. На путу кући, сусрео сам бивше комшије које нисам дуго видео. Похвалили су се да уписују сина у први разред и да су били код психолога. Исте оне код које смо били супруга и ја пре четири године. Знајући да су имали исти избор учитеља као и ми, упитао сам да ли су изразили жељу.

„Јесмо, како да не. Распитивали смо се и од свих добили једну исту препоруку. Силно смо желели да га упишемо у то одељења, баш нам је криво што нема места. Знаш шта нам је рекла психолог. „Жао нам је. Ви сте деведесети који имају исту жељу за упис. Три одељења да држи не би могли свима да изађемо у сусрет. Стварно нам је жао, одељење учитељице Мирјане одавно је попуњено.“

Насмејао сам се у себи и поздравили смо се. Кренуо сам даље и у мислима понављао реченицу по којој је Мирјана препознатљива.

Исту ону коју је понављала деци, објашњавајући им значај стрпљења.

Исту ону којом је повучену децу охрабривала.

Исту ону којом је себе храбрила да истраје, ширила доброту и позитивну

енергију.

Значи, тачно је, помислио сам у себи. Тиха вода брег рони.

Извор: Детињарије

Advertisements

Posted on јун 24, 2014, in Uncategorized. Bookmark the permalink. Оставите коментар.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Socceroaza

Blog posvećen fudbalskim trenerima i svim zaljubljenicima fudbalske igre u cilju zajedničkog usavršavanja i edukacije, kao i informisanja o novim načinima, stilovima i metodama treninga u fudbalu, ali i u sportu uopšte.

KREATIVNA ČAROLIJA

Svima onima koji imaju sposobnost stvaranja lepote

mamica radoznalica

Ovo je moja priča :)

nekinovinastavnici

This WordPress.com site is the cat’s pajamas

игром до знања

Мојим најдражим ђацима, неисцрпном извору инспирације

In Centar

Platform for Social Entrepreneurship

S. Verbić: jedan lični bRlog

pošto me niko ne sluša, ja ponekad pišem...

MOOSHEMA GAZETA

Mooshema blog, zdrav život, zdrava ishrana, fitness

Business Skills

Tretiraj biznis kao što tretiraš sebe!

predragpopovic

A fine WordPress.com site

Споменка Кочиш

ОШ''Јосиф Маринковић'', Нови Бечеј

Учитељица Мира Стевковић

ОШ "Јосиф Маринковић", Нови Бечеј

СЛАЂИНИ ВРАПЧИЋИ

Деца су украс света!

Devetogodišnje obrazovanje

Za nastavnike razredne nastave

DEČJI FESTIVAL KREATIVNA ČAROLIJA

Međunarodni festival dečjeg filmskog, dramskog, muzičkog, likovnog i literarnog stvaralaštva

МИСЛИОНИЦА - ИГРАОНИЦА

II/3 Основне школе"21. октобар" у Крагујевцу

ВРЕМЕПЛОВ

4 out of 5 dentists recommend this WordPress.com site

NADARENA DECA

Blog o učenju, razvoju talenta, nadarenosti, nadarenoj deci....i još ponešto...

%d bloggers like this: