Čije su školske zgrade?

297536_10150301927177894_616097893_7945179_1553124151_nJutros dolazim na posao i imam šta i da vidim. Fasada, koja je stavljena pre, nepuna, dva meseca, išarana uvredljivim komentarima, crtežima, grafitima. Gledam i ne verujem. Svi gledamo, gunđamo, nagađamo. Vest se širi brzinom školskog zvona, saznajemo i ko su počinioci. Pitam: „Pa, ko je to mogao da učini?“ Onda samo čujem: „Tvoj đak“! Crvenim, bledim, gutam pljuvačku, sedam. Da, bio je moj učenik. Sećam ga se, odlično, kada je došao u prvi razred, rumen, mali, uplašen. Četiri godine sam gledala to milo lice kako raste i napreduje. Nikada, ništa nije ukazivalo da to dete može da izraste u potencijalnog delikventa.

Sada se ja pitam, kako se postaje delikvent? Koja je hrabrost potrebna da se išara i upropasti cela školska zgrada? Šta je revoltiralo ovog učenika, zašto? Hiljadu pitanja, nema odgovora. Gde je odgovor na konstataciju napisanu na samom ulazu u školu : „Lepo ste okrečili, hvala vam na razumevanju“! Zanimljivo, sa porukom, hm.

Policija bila i otišla. Direktor bio i otišao. Ostali mi, u maloj seoskoj školi, da se sami dosetimo kako sankcionisati ovog djaka? Koje su to disciplinske mere, koje će ga sprečiti, da nešto tako ponovi, a da ne povredimo njegovu mladu ličnost, a ga nečim ne uvredimo, da ne ostavi ovo posledice na njegovo odrastanje, ne daj Bože.

Zna on, da smo mi, svi, jako pažljivi i da razumemo đačke nestašluke, a znao je to i kada je kupio sprej da učini taj „nestašluk“.

Razmišljao je: „Šta me briga, ima da im se osvetim, ionako nema sankcija. Slušao sam čike sa TV, kažu da, decu, nastavnici ne smeju ni mrko pogledati, a kamoli šta drugo. Onomad, moji drugari isparali, nastavnici srpskog jezika, nov auto, pa šta, nastavnica je to razumela?! Posle su, ovi drugi, polupali prozore na školi, malo se ispitivalo i zataškalo. Nastavnici su hodali, par dana, namrgođeno, ali ništa strašno. Baš će da se cimaju za ove moje grafite na novoj školskoj fasadi. Baš njih briga, oni ionako, samo čekaju zvono za kraj šestog časa, da zbrišu kući! Ah, da, setio sam se, pre dve godine, kad sam bio šesti razred, moj straiji drugar ukrade školske dnevnike i zapali ih. Da, uzme šibicu i zapali, skroz. Posle dođe milicija, roditelji stanu na njegovu stranu, on se premesti u drugu školu, po svojoj želji, i gotovo. Tamo mu je bilo baš kul, bio je super frajer, ej bre, tip je zapalio dnevnike! Sad ima da je išaram k’o božićnu jelku!!!“

Možda ovako razmišlja moj bivši djak, a kako mi razmišljamo? Nastavnom osoblju ruke su vezali pravilnici, kuda sada? Opušteno, prekrečiće to škola ponovo, ma ionako su pare državne, a koga briga za državu. Da vas, sada, pitam. Čije su školske zgrade? Državne, reći ćete! Čija li je ta država, narode naš srpski, dragi razumni roditelji đaka naših, đaci naši dragi??? Čija je država, pitam ja ponovo?!

304758_10150301926812894_616097893_7945175_1132500605_n

Advertisements

Posted on јануар 16, 2013, in Uncategorized and tagged . Bookmark the permalink. 12 коментара.

  1. Šta da kažem drugo, kak – kao da sam ja ovo doživela i pisala.
    Draga moja kolegenice, vreme će gorko vratiti sve ovo što nam se sada dešava i što su nam vezane ruke. Skupo će to koštati ovu našu jadnu otadžbinu.

  2. Uh, nekada je nestašluk bio kad se loptom razbije prozor i to slučajno, roditelji su morali da plate staklo-nekada.
    A sada?
    I dalje su roditelji po zakonu odgovorni za štetu koju učini njihovo dete, samo, ko bi to terao…

  3. Ja sam doživela slično. Našu seosku školu, tek okrečenu, ispiše stariji učenik uvredljivim porukama na moj račun, iako ga nisam ni učila. Jednom sam ga izgrdila dok je bio ovde, a u šestom se osvetio. Naš direktor je pozvao policiju, policija je pokrenula postupak, a ja sam bila nehumani negativac ,,jer sam to mogla da rešim bez policije“, a roditelj i sad ne priznaje. Nije me pogodila uvreda, ali fasada je ponovo krečena, tačnije njen deo i sad je tazličit. Čim završe četvrti, školu ne gledaju kao svoju. U ovoj državi ono što je zajedničko nije ničije, a nekad smo mi, djaci čuvali uredjivali, sadili cveće… Gde mi to idemo? Na igralištu limenke, po dvorištu pokidana ograda, polomljeno rastinje… a mi učitelji da ne povredimo ličnost. A u srednjoj školi, kad je najlakše povrediti ličnost, pojedini profesori se prema odličnim učenicima ponašaju kao da su zločinci. Ovi loši samo svrate pred kraj po ocene i budu face, a dobri šonje i štreberi. Ali važno je podilaziti većini, a faca je sve više. Sve se izokrenulo i period od 4 gdine, koliko su kod nas, ne može gotovo ništa da promeni, nažalost.


  4. ne mogu da prihvatim činjenicu, odnosno tvrdnje da „su nam vezane ruke“ i „da je zakon na nečijoj strani“. Ne postoji taj zakon, prvilnici, odluke … bilo šta što može da spasi učenika od „kazne odgovornog kolektiva“. Ako je nastavnik/učitelj uporan, ispravan ako iza njega stoji direktor kao što treba da stoji i kolektiv … ne postoji način da se bilo koji učenik spasi od kazne.

    Slučaj je to što mi ne poznajemo zakon i procedure a u stvari baš nas je briga da se petljamo sa papirologijom pa odustanemo. I naravno da se završi tako što učenici misle da su pobedili. Nikada nikom neću da priznam da smo nemoćni u da su nam zakoni vezali ruke. Ako je tako zašto uopšte idemo na posao .. ak osu oni pametniji od nas … onda ne smemo sebe da zovemo nastavnicima.

  5. „Sećam ga se, odlično. kada je došao u prvi razred, rumen, mali, uplašen. Četiri godine sam gledala to milo lice kako raste i napreduje. Nikada, ništa nije ukazivalo da to dete može da izraste u potencijalnog delikventa.“

    Lepo rečeno. Bio je… Kakav je sada? Zašto nastavnik da crveni? Treba svi da crvenimo! Čitavo društvo. To je ogledalo svih nas. Prosvetni radnici i roditelji kao da su dve suprotstavljene strane, kao da nisu na istom zadatku usmeravanja deteta i pružanja podrške. Nažalost!!! Pitam se samo kada će se ljidi rasvestiti i početi da rešavaju probleme. Nije kazna jedino merilo. Jednako su važne i kazna i nagrada, ali najvažnija je podrška detetu u prevazlaženju problema, jer se iz nesigurnosti i otpora javljaju bes, skretanje pažnje na sebe ne adekvatnim ponašanjima, destrukcija…
    I ono najvažnije dok stavovi roditelja i nastavnika ne postanu usaglašeni, a pojedine službe ne nateraju roditelje da se bave svojom decom, sve više će biti „…bio je dobro dete, odličan đak, šta mu se sada desilo…“

  6. Ovo mora biti kaznjeno, u suprotnom, i drugi ucenici slicni uciniocu nece oklevati da na ovaj nacin skrenu paznju okoline. Sto se tice posledica eventualne kazne po licnost ovog ucenika, nisam psiholog, ali smatram da mu kazna donosi dobro u vaspitnom smislu. Mozda cu zvucati grubo, ali ovo treba iskoristiti kao primer i pokazatelj da postoje (ukoliko postoje) sistem i cvrsta ruka. I za nasu malu „nevaznu“ sredninu, drago mi je da ovo nije proslo neopazeno.
    Samo da ozdravimo i dacemo svoj doprinos 🙂
    Roditelj cije dete ide u pomenutu skolu

  7. Интересантна је једна појединост. У већини основних школа је исто. Родитељи и ЊИХОВА ДЕЦА имају сва права, како се стигне до средње школе- сви заћуте ( професорима се не сме замерати ). Нагласих две речи: ЊИХОВА ДЕЦА. Зашто? Кад год се нешто деси у школи и постави питање ко је то учинио, одговори су следећи: онај ТВОЈ/ТВОЈА, МОЈ/МОЈА. Погрешан одговор драги моји пријатељи, колеге, сарадници. Та деца НИСУ НАША!!! Ови ученици имају родитеље, они су њихови, одраз васпитања, вештина и навика које се стичу до седме године, у породици, дакле до поласка у школу. А ми, ето, прихватамо и тај камен на своја леђа, присвајамо ту децу, својатамо, улажемо вероватно и више него родитељи. Али ми нисмо њихови родитељи, и колико год то сурово звучало ово је наша професија и однос би требали да градимо тако, па ће нас можда мање болети, можда ћемо се мање стидети,…када наш УЧЕНИК покаже своје право лице. Рекох, али нисам сигурна да сам у стању прва ја то да учиним.

  8. Мени се чини да се овде ради о не преузимању одговорности за своје поступке. Примери показују да нема последица за лош поступак, не само у школи , него и у другим сегментима друштва, па то даје легитимитет да се нешто лоше опет уради. А код нас у школама је то негде најизраженије, јер закон нам не даје много могућности. Дечак је могао то да уради из бунта, из форе да буде у нечему познат, можда и да скрене пажњу родитеља на себе, јер су они заузети својим пословима и проблемима….бриго моја пређи на другога. То је Европа у Србији. Мени се чини да у свим тим развијеним друштвима постоје таксативна правила понашања којих се придржавају и да постоје јасне санкције за одређена дела. На пример. Ако баците ђубре у погрешну канту и неко вас пријави, ви плаћате огромну казну. Преузимате одговорност за поступак, па из страха да вас опет не лупе по џепу, бацате ђубре тамо где треба и то вам постаје уобичајен облик понашања! Не говорим о онима који живе на маргини друштва, већ о једној великој већини. Код нас, кад се све примени на српски менталитет изгледа овако: „Баш ме брига, не могу ми ништа, имам ја своја права. ја сам дете немам никакву одговорност. Моји родитељи немају никакву одговорност. Само, ако ја желим могу да пређем у другу школу, или одељење“…али то није решење, јер се проблем само премешта са једне тачке на другу…И тај дечак ће бити некоме родитељ, „васпитаваће“ своје дете, научиће га ономе чему је и сам научен… Једном сам се возила лифтом и дечак је жврљао , већ ижврљан лифт, а тата је на то прокоментарисао:“ Жврљај сине и тата ти је жврљао! Шта рећи?“ Чији је то лифт? Ко се у њему вози? Која је наша моћ када такво дете постане нечији ђак?Једна од засташујућих ствари за мене је што се наш позив свео углавном на бављење проблемима…. или бар мени то односи највише енергије. Када чујем то : твој ђак – најежим се! Није он Ваш ђак, драга колегинице, он је НАШ (родитељски,школски, сеоски, градски, српски… )! Ко је чији, чије је шта, шта је наше, ваше, моје твоје…
    Свака Вам част за питање : „Чије су школске зграде? Чија ли је то држава, народе наш српски, драги разумни родитељи ђака наших, ђаци наши драги??? „

  9. Dobro pitanje: Čija je država?
    Ne pripada ona našim političarima i vladi, iako smo, opravdano skloni kritikama i nezadovoljstvu prema njima.
    Mnogo toga od nas zavisi, da sredimo sebe i stvari oko sebe, da ne krivimo državu, podrazumevajući pod tim političare baš za sve što nam je loše u okruženju.
    Imam rođeku koja se, zamislite ljuti, što njen sin, peti razred, mora da isključi mobilni kad je na času.
    Strašno, ona ne može da ga dobije da čuje kako je, jer on za vreme odmora zaboravi da ga uključi. Kako li je njena majka znala kako je ona dok je u školi u vreme dok mobilnih nije bilo?
    A dečko ima model mobilnog, kako oni kažu „strava“, košta celu nečiji platu, mora tako da se dete ne oseća manje vrednim od svojih vršnjaka koji, gotovo svi imaju takve telefone.
    A roditelji, pa i ta rođaka, jedva kraj s krajem sastavljaju.
    Ko je tu normalan?
    Dokle ćemo da se takmičimo sa drugima u glupostima?
    Treba da budemo svoji, da poštujemo svoje vrednosti i ne prihvatamo ono što nije dobro, samo niko neće prvi da počne. Svi bi da kritikuju, eto, to i ja sada činim, ali moje ćerke, iako devojke, imaju najobičnije telefone, davno prevaziđene modele. I troše minimalno, za razliku od dece i nekoh koji troše po nekoliko hiljada mesečno.
    Isti ti roditelji, koji plaćaju te račune, ne bi platili štetu koju je njihovo dete nanelo NJIHOVOJ, a ne državnoj školi.

  10. Moram i ja koju da kazem na ovu temu srozavanja prosvetnih radnika. Nisam promašio temu, zaista mislim da je nemoć koju prosvetari sve vise ispoljavaju samo srozavanje njihove profesije. Mislim, kao roditelj, da su za ovo stanje u nasim skolama krivi direktori. Nesuspesni i po politickoj liniji samo nicu ko pecurke posle kise, sve gori od goreg. Jedino sto ispunjavaju je partijska knjizica… nista im se vise i ne trazi. Kada se nesto desi politicari ih pritisnu i oni svaki slucaj podguraju pod tepih. Tepih se za sve ove godine pretvorio u planinu. Direktori se menjaju, slucajevi kao sto je gore opisani se ignoisu, prosveta propada.
    Meni kao roditelju je jako bitno ko radi u skoli ali i ko je na celu skole..da li je to prosvetni radnik koji ima autoritet, cast i ugled u sredini ili je politicki ostrascen dosao na mesto na kojem upropascava skolu i cinjenjem i necinjenjem. Nastavnici i ucitelji, vi koji vredite, borite se za sebe i za nasu decu da nam svima bude bolje.

  11. „Sve je pošlo naopačke za vrapce i mačke…“

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Socceroaza

Blog posvećen fudbalskim trenerima i svim zaljubljenicima fudbalske igre u cilju zajedničkog usavršavanja i edukacije, kao i informisanja o novim načinima, stilovima i metodama treninga u fudbalu, ali i u sportu uopšte.

KREATIVNA ČAROLIJA

Svima onima koji imaju sposobnost stvaranja lepote

mamica radoznalica

Ovo je moja priča :)

nekinovinastavnici

This WordPress.com site is the cat’s pajamas

игром до знања

Мојим најдражим ђацима, неисцрпном извору инспирације

СТВАРАЛАЧКИ ДИЗАЈН / CREATIVE DESIGN

Све је могуће оном који верује....

In Centar

Platform for Social Entrepreneurship

S. Verbić: jedan lični bRlog

pošto me niko ne sluša, ja ponekad pišem...

MOOSHEMA GAZETA

Mooshema blog, zdrav život, zdrava ishrana, fitness

Business Skills

Tretiraj biznis kao što tretiraš sebe!

predragpopovic

A fine WordPress.com site

Споменка Кочиш

ОШ''Јосиф Маринковић'', Нови Бечеј

Учитељица Мира Стевковић

ОШ "Јосиф Маринковић", Нови Бечеј

СЛАЂИНИ ВРАПЧИЋИ

Деца су украс света!

Devetogodišnje obrazovanje

Za nastavnike razredne nastave

DEČJI FESTIVAL KREATIVNA ČAROLIJA

Međunarodni festival dečjeg filmskog, dramskog, muzičkog, likovnog i literarnog stvaralaštva

МИСЛИОНИЦА - ИГРАОНИЦА

II/3 Основне школе"21. октобар" у Крагујевцу

ВРЕМЕПЛОВ

4 out of 5 dentists recommend this WordPress.com site

%d bloggers like this: